Kako zapravo izgleda rečeni Pravoslavni Nauk u dogmatskom smislu ili kada je nepokajani razbojnik ponovo video Gospoda
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija
5. Tajna Spasiteljevog silaska u ad i tajna spasenjaDa Gospod Hristos svojim bogočovečanskim domostrojem spasenja nije obuhvatio sva bića ljudska u sadašnjosti, budućnosti i prošlosti, On ne bi bio Spasitelj ljudskog roda, niti bi imao prava da se tako naziva. Samom prirodom svoje Bogočovečanske ličnosti On se javlja kao Spasitelj vascelog čovečanstva, vascele čovečanske prirode, koja se kao neizmenljivo čovečanska javlja u svima ljudskim bićima, od prvog čoveka na zemlji pa do poslednjeg. Da se Gospod Hristos javio kao Spasitelj samo za svoje savremenike i njihove potomke, a mnogobrojne ljude koji su živeli i umrli pre njegove pojave na zemlji ostavio u tami i seni smrtnoj, izvan svoje božanske svetlosti, istine, života, ljubavi i čovekoljublja, zar bi On bio Bog svetlosti, Bog istine, Bog života, Bog ljubavi, Bog čovekoljublja? Bezbroj ljudskih bića bilo je u ovome svetu do Spasiteljevog dolaska, mučilo se u gresima, grčilo u strastima, umiralo u mukama, paštilo u kvrgama vremena i prostora, otimajući se ka besmrtnom i beskrajnom; zar žalostivi Gospod Isus nije i njihov Bog i Tvorac? zar da ne bude i njihov Spasitelj i Iskupitelj?
Nema sumnje, sladčajši Gospod Isus je isto toliko njihov Bog i Tvorac, njihov Spasitelj i Iskupitelj, koliko je Bog i Tvorac, Spasitelj i Iskupitelj svojih savremenika i njihovih potomaka. Po prirodi svoje neizmenljive Božanske Ličnosti blagi Gospod Isus nije mogao imati manje saučešća i ljubavi i čovekoljublja prema njima nego prema svojim savremenicima i njihovim potomcima. Jer je Isus Hristos juče i danas onaj isti i vavek[1]. A i priroda ljudska je, u osnovi svojoj, uvek ista i svuda ista: od Adama pa do poslednjeg čoveka na zemlji. Istinita je svetootačka reč i svakog primanja dostojna: Hristos je došao ne samo radi onih koji su u vreme ćesara Tiverija poverovali u Njega, i Otac je promišljao ne samo radi onih koji sada žive, nego za sve ljude uopšte (sed propter omnes omnimo homines), koji su se od početka bojali Boga i ljubili Ga, i pravedno i pobožno se odnosili prema bližnjima, i želeli videti Hrista i slušati glas njegov[2].
Zbog toga je Spasiteljev silazak u ad, mesto u kome su boravile duše svih ljudi koji su živeli i pomrli do njegovog dolaska u ovaj svet, bio i prirodan, i neophodan, i logičan. Nema sumnje da je Spasiteljev silazak u ad, i njegova tamošnja propoved, kao sastavni deo njegovog bogočovečanskog domostroja spasenja roda ljudskog, obavijen tajanstvenošću, i samom prirodom svojom tone u nadumnu i božanski čudesnu sveopštu tajnu spasenja, objavljenu i izvršenu prečudnim Gospodom Isusom. O tome nam Sveto Pismo, objašnjeno Svetim Predanjem, govori onoliko koliko je potrebno za naše religiozno saznanje, a što je glavno za naše spasenje.
Bogootkriveno učenje o Spasiteljevom silasku u ad najpotpunije izražava vrhovni Apostol govoreći: Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, umrtvljen bivši telom, no oživevši duhom, kojim sišavši propoveda duhovima u tamnici (έν ω και τοις έν φυλακή πνεΰμασι πορευθείς έκήρυξεν), koji nekad ne poslušaše, kad Božije trpljenje čekaše u vreme Nojevo, kad se gradio kovčeg, u kome se malo, to jest osam duša spasoše pomoću vode[3]. I dopunjujući ovu blagovest, isti Apostol malo dalje veli: Radi toga se i mrtvima propovedi evanđelje (εις τούτο γαρ και νεκροϊς εύηγγελίσθη), da prime sud po čoveku telom, a da žive po Bogu duhom[4]. A hristonosni Pavle, navodeći reči Psalmopevca: Izišavši na visinu zaplenio si plen, i dade dare ljudima (Ps. 67, 19), dodaje kao objašnjenje: A „izišavši“ šta je osim da i siđe u najdonja mesta zemlje (εις τα κατώτερα μέρη τής γης)? Koji siđe to je onaj koji i iziđe više svih nebesa, da ispuni sve[5]. A hristoljubljenom učeniku sam Spasitelj objavljuje u potresnoj apokaliptičkoj viziji: Ja imam ključeve od ada i smrti[6].
U ovom bogootkrivenom apostolskom učenju ističu se dve stvari: 1) vreme i način Spasiteljevog silaska u ad, i 2) Spasiteljeva propoved u adu, i posledice njegovog silaska u adi tamošnje propovedi njegove.
Kako u životu svome tako i u smrti svojoj Gospod Hristos se javlja kao istinski čovek. Njegova se smrt, kao i smrt svakog čoveka uopšte, sastojala u rastavljanju duše od tela. Samo sa jednom značajnom razlikom: i u smrti Hristovoj duša njegova, iako rastavljena od tela, ostala je ipostasno sjedinjena sa njegovim Božanstvom; isto tako i telo njegovo, iako rastavljeno od duše, ostalo je ipostasno sjedinjeno sa njegovim Božanstvom. Jer, po rečima svetog Atanasija Velikog, niti je Božanstvo napustilo telo u grobu, niti se odvojilo od duše u adu (μήτε της φυχής έν τω αδη χωριζόμενης)[7]. Α molitveno bogoslovlje blagovesti: U grobu telesno, a u adu s dušom kao Bog, u raju pak s razbojnikom, i na prestolu bio si Hriste, sa Ocem i Duhom Svetim, neopisani[8].
Apostolove reči: Hristos, umrtvljen bivši telom, no oživevši duhom, kojim sišavši propoveda i duhovima u tamnici[9], pokazuju: da je Gospod sišao u ad za vreme svoje trodnevne smrti („umrtvljen bivši telom“), i to sišao svojim čovečanskim duhom, odnosno dušom („no oživevši duhom“). Ovde je za duh rečeno: „oživevši“, ne u tom smislu da je duša umrla, jer duša ne umire za vreme odvajanja od tela, nego kao antiteza rečima i faktu: „umrtvljen bivši telom“. Znači: Gospod je dušom sišao u ad, dok je telom bio mrtav. Da je tako, potvrđuje i mesijanski psalam, na koji se apostol Petar poziva u svojoj prvoj apostolskoj propovedi na dan svete Pedesetnice, navodeći Mesijine reči: Nećeš ostaviti duše moje uadu (ούκ εγκαταλείψεις την ψυχη’ν μου εις αδου), niti ćeš dati da Svetac tvoj vidi truljenje[10]. To pokazuje da je Gospod Hristos sišao u ad svojom čovečanskom dušom, i to sišao dok je telo njegovo ležalo u grobu mrtvo.
Vođeno Duhom Svetim, Sveto Predanje nam potvrđuje ovo i ovakvo učenje Svetoga Pisma. Tako sveti Irinej piše: Gospod je sačuvao zakon mrtvih (legem mortiorum servavit), da bi bio prvorođeni iz mrtvih, i proveo je do trećega dana u najdonjim mestima zemlje, a zatim je, ustavši u telu, uzišao Ocu[11]. Boreći se protiv apolinarista koji su poricali postojanje čovečanske duše u Gospodu Hristu, sveti Atanasije Veliki naročito ističe činjenicu: da je Hristos istiniti Bog i istiniti čovek, potpuni Bog i potpuni čovek, čovek sa čovečanskom dušom i čovečanskim telom, što je i u svojoj smrti pokazao. Sveti Otac veli: Telo Hristovo je stiglo samo do groba, a duša je sišla uad (μέχρι αδου διάβασα). Pošto su ova mesta udaljena velikim rastojanjem, grob je primio u sebe telesni dolazak, i u njemu je bilo telo, a ad je primio bestelesnu dušu[12]. Gospod je postao istiniti čovek, i primio na sebe ono što je hteo, to jest rođenje od žene, uzrastanje, godine, umor, glad, žeđ, san, tugu, smrt, vaskrsenje. Stoga, gde je trulilo telo čovečje, tu Isus polaže svoje telo; i gde je duša ljudska držana bila smrću, tamo Hristos pokazuje svoju čovečansku dušu (την άνθρωπίνην ψυχήν Ιδίαν), da bi, i kao čovek ne mogući biti držan od smrti, i kao Bog razorio državu smrti; da bi tamo gde je posejana trulež nikla netruležnost; i da bi onde gde je ratovala smrt, On besmrtni pokazao besmrtnost, pojavivši se u obličju duše čovečanske (έν μορφή ψυχής ανθρωπινής)… Jer ad ne bi mogao podneti dolazak nepokrivenog Božanstva[13].
Premda je Hristos i umro kao čovek, rasuđuje bogomudri Damaskin, i njegova se sveta duša razdvojila od prečistog tela, ipak je njegovo Božanstvo ostalo nerazdvojeno i od duše i od tela (ή Θεότης αχώριστος αμφοτέρων διέμεινε), te se tako jedna Ipostas nije razdvojila u dve ipostasi, jer su i telo i duša od samoga početka smrti imali postojanje u Ipostasi Logosa. I mada su se za vreme smrti duša i telo razdvojili jedno od drugog, ipak se svaki od njih sačuvao, imajući jednu Ipostas Logosa. I stoga je jedna Ipostas Logosa bila ujedno i Ipostas Logosa, i Ipostas duše, i Ipostas tela, jer nikada ni duša ni telo nisu imali posebnu ipostas mimo Ipostas Logosa. A Ipostas Logosa je uvek jedna, i nikada dve. Sletstveno, Ipostas Hristova je uvek jedna (μία αεί). Jer ma da se duša rastavila od tela po mestu (τοπικως), ipak je ipostasno bila sjedinjena sa njim kroz Logosa (αλλ’ ύποστατικώς δια του Λόγου ήνωτο)[14].
Gospod Hristos se kao Bog slavi na nebu sa Ocem i Duhom, i kao čovek leži telom (σωματικώς) u grobu, i dušom (ψυχικώς) boravi u dubinama ada, i razbojnika uvodi u raj, nalazeći se svuda svojim neopisanim Božanstvom. Jer iako se je sveta duša odvojila od životvornog i prečistog tela, ipak je Božanstvo Logosa, posle ipostasnog nerazdeljivog sjedinjenja dveju priroda u utrobi svete Deve i Bogorodice Marije, ostalo nerazdeljivo i sa dušom i sa telom. I tako je jedna Ipostas Hristova ostala i u samoj smrti, pošto je Ipostas Boga Logosa u isto vreme Ipostas i duše i tela; ona je i posle smrti ostala njihovom Ipostasi[15].
Svoj silazak u ad Spasitelj je propratio svojom propoveđu Evanđelja, onog istog Evanđelja koje je propovedao na zemlji. Jer isto Evanđelje važi za sva ljudska bića u obadva sveta: i u ovom svetu zemaljskog života, i u svetu smrti adu. Isto Evanđelje i isto spasenje. Bogonadahnuti Apostol jasno veli da Gospod Hristos: propoveda (έκηρυξεν) duhovima u tamnici[16]. Šta propoveda? Evanđelje: i mrtvima se propoveda Evanđelje (και νεκροϊς εΰαγγελίσΦη)[17]. Kakvo Evanđelje? Nema sumnje, Evanđelje spasenja, celokupno Spasovo Evanđelje spasenja: o izbavljenju roda ljudskog od greha, smrti i đavola Bogočovekovim podvigom iskupljenja i spasenja. Po premudroj reči svetog Isidora Pelusiota: Gospod je sišao čak i do ada, da bi, bivši svuda, svuda spasavao sve (πάντοϋεν τα πάντα άνασώζηται)[18].
Svoje Evanđelje spasenja Gospod je propovedao dušama ljudskim u carstvu smrti sa istim ciljem sa kojim ga je propovedao i na zemlji: da ga usvoje verom i njime se spasu. On je, po rečima Origena, dušom bez tela propovedao dušama bez tela[19]. Samo se Spasiteljeva duša razlikovala od ostalih ljudskih duša u adu time što je bila ipostasno sjedinjena sa Božanstvom Logosa, i blistala Njime čudesno i čudotvorno. Sam način opštenja Spasiteljeve duše sa dušama ljudskim u adu, razume se, nama je nepoznat i nedostupan. Verovatno da su duše, oslobođene tela i njegovog posredništva, sposobne za daleko brža osećanja, i saznanja, i raspoložena, nego li za život na zemlji u telu. Tri dana Spasiteljeve propovedi u adu, malo je vremena? Da, ali treba imati u vidu, da je ovde reč o bestelesnim dušama, koje su pod uticajem Spasiteljeve čudesne propovedi mogle doživeti ko zna kolika uzbuđenja i ko zna kakve promene. Još kad se tome doda, da su duše u adu bile pripremane od strane svetog Jovana Preteče za Spasov dolazak u ad, onda je ovo razumljivije. Jer je, po vidovitoj veri Crkve, sveti Jovan Krstitelj bio Spasiteljev Preteča i svedok ne samo na zemlji nego i u adu, zbog čega se u njegovom troparu veli: „propovedao si i onima u adu Evanđelje o Bogu koji se javio u telu, koji uzima greh sveta i daruje nam veliku milost“[20].
Čovekoljubivi Gospod je u adu propovedao Evanđelje svima ljudskim dušama, ne izuzimajući ni one najgore, jer sveti Apostol naglašava da je Spas propovedao i dušama onih koji su, zbog poročnosti, postradali od potopa[21]. Nema sumnje da su duše u adu mogle odgovoriti na Spasiteljevu propoved ili usvajajući je ili odbacujući je, jer besmrtne ljudske duše i u carstvu smrti jesu time ljudske što raspolažu ljudskim osećanjem, ljudskim saznanjem, ljudskom slobodnom voljom. I to osećanjem, saznanjem i slobodnom voljom, koji noseu sebi iskustvo, trag i pečat zemaljskog života, što je, verovatno, i imalo uticaja na njihovo opredeljivanje za Hristovu propoved ili protiv nje. Još nešto: da ljudske duše u adu nisu imale sposobnosti za samoopredeljenje, zar bi im Spasitelj propovedao Evanđelje, koje se nasilno ne nameće, niti mehanički stiče, već dobrovoljno usvaja? U takvom slučaju propoved bi njegova bila i neumesna i izlišna. Nesumnjivo je, da su u Gospodu Hristu poznali Spasitelja i Iskupitelja, i usvojili Ga kao takvog, najpre izabrani sinovi Izrailja, koji su Ga još za života na zemlji pobožno očekivali i bogonadahnuto pretskazivali.
No najbolje je da nas kroz tajne Spasiteljevog silaska u ad i njegove tamošnje propovedi Evanđelja provedu bogomudri Oci i Učitelji Crkve. Njihovim svetim dušama otkriveno je ono što je sakriveno od nas zbog naše grešnosti.
Gospod je, po rečima Klimenta Aleksandriskog, silazio u ad ne radi čega drugog do radi propovedi Evanđelja (εύηγγελίσθαι)[22]. Gospod je sišao u podzemne krajeve, piše sveti Irinej, i boravio tamo propovedajući i tamošnjima Evanđelje o svome dolaksu (evengelizantem et illis adventum suum) i objavljujući otpuštenje grehova onima koji veruju u Njega[23].
Obožena duša (ψυχή τεθεωμένη) Hristova silazi u ad, blagovesti sveti Damaskin, da bi, kao što je onima što žive na zemlji zablistalo Sunce pravde, tako i onima koji sede pod zemljom u tami i seni smrtnoj zasijala svetlost (Is. 9, 2); da bi, kao što je onima što se nalaze na zemlji Gospod blagovestio mir, zarobljenima oslobođenje, i slepima prozrenje (Lk. 4, 18), i za one koji su poverovali postao uzrok večnoga spasenja, a za one koji nisu poverovali izobličitelj neverja, tako isto blagovestio i onima koji se nalaze u adu: da se pokloni Njemu svako koleno onih koji su na nebu, na zemlji i pod zemljom (Flb. 2, 10). Oslobodivši na taj način one koji su od pamtiveka bili svezani, On se opet vratio iz sredine mrtvih, proputivši nam put u vaskrsenje[24].
Svojim silaskom u ad Gospod je satro smrt, svezao đavola i učinio ga nemoćnim u svima svetovima. Mi smo stvarno postali netruležni (όντως ήφθαρτίσμεθα), izjavljuje sveti Damaskin, otkako je Gospod Hristos, sišavši u ad, objavio od pamtiveka svezanim dušama: sužnjima oslobođenje, slepima prozrenje i, svezavši jakoga (tj. Satanu), vaskrsao izobiljem sile, učinivši netruležnim telo naše koje je bio primio na sebe[25].
Svoj iskupiteljski podvig čovekoljubivi Gospod je proširio i na zagrobni svet, na duše ljudske u carstvu smrti. Bog je podario svetu slobodu pomoću krvi našega Iskupitelja, veli sveti Atanasije Veliki; isto tako On je smrću našega Iskupitelja smrvio ad[26]. Božanstvo Iskupitelja našeg se ni u adu nije odvojilo od duše njegove. Otuda je dušom Boga razorena država smrti i izvršeno vaskrsenje iz ada, i propovedano Evanđelje dušama (και ταΧς ψυχαίς εύηγγελίζατο); telom pak Hristovim uništena je truležnost i objavljena iz groba netruležnost (ή αφθαρσία). Tako, dakle, niti se je čovek odvojio od Boga, niti je Bog napustio čoveka; a umrtvljenje i odvajanje duha nije bilo uklanjanje Boga od tela nego razdvajanje duše od tela, jer je tamo bila izobražena naša smrt. A ako se Bog odvojio od tela, i na taj način postalo umrtvljenje, kako je onda telo, odvojeno od netruležnog Boga, pokazalo u sebi netruležnost? Kako je u tom slučaju i Logos izvršio silazak u ad? ili, kako je pokazao vaskrsenje iz ada? Zar je sam vaskrsao mesto naše duše (αντί ημετέρας ΨυΧήζ da bi na sebi pretstavio sliku našeg vaskrsenja? I zar se tako nešto može pomisliti o Bogu?[27]
Na krstu se desila smrt Spasiteljeva, to jest odvajanje (ή άποχώρησις) duše od tela. Tako je umrlo telo, ali je Bog Logos nepromenljivo bio u telu, u duši, i u sebi samom… U onom telu, koje je u Njemu bilo slično našem, On izobrazi našu smrt, da bi u njemu pripremio za nas i vaskrsenje, povrativši iz ada dušu i iz groba telo; da bi pojavom duše u smrti razorio smrt, a pogrebom tela u grobu uništio truljenje tela u grobu, pokazavši iz ada i iz groba besmrtnost i netruležnost, u telu kao što je naše proputivši nam put i oslobodivši nas, držane u ropstvu. Ovo je i bilo čudesno, u ovome se i sastojala blagodat[28].
U jednoj svojoj besedi na Veliki Petak, sveti Zlatoust veli: Danas je Gospod obišao sva mesta u adu (τά έν άδου πάντα); danas On razbi vrata bakarna i poluge gvozdene slomi (Is. 45, 2). Kakva tačnost u izrazima! Nije rečeno: otvori bakarna vrata, već: razbi bakarna vrata, da bi tamnica postala neupotrebljiva; i nije poluge skinuo, nego ih slomio, da bi straža postala nemoćna. Gde nema ni vrata, ni poluga, tamo je nemoguće zadržati nikoga, makar neko i ušao. Kada je, dakle, Hristos razbio, ko će biti u stanju da popravi? Što Bog razori, ko će to zatim uspostaviti?….
Želeći pokazati da je smrti došao kraj, Hristos je razbio vrata bakarna. Prorok ih nije nazvao bakarnima što su ta vrata bila od bakra, već da bi pokazao surovost i neumoljivost smrti. A da bi se ubedio da bakar i gvožđe označavaju ovde samo surovost i neumoljivost, čuj šta On govori jednome besramniku: vrat ti gvozdena žila, i čelo ti je od bakra (Is. 48, 4). On ovo nije rekao što je ovaj imao gvozdenu žilu, ili bakarno čelo, već što je imao izgled uporan, besraman i surov. Hoćeš li da znaš kako je smrt bila uporna, neumoljiva i tvrda kao dijamant? U toku tako dugog vremena niko je nije privoleo da pusti nekog od onih što su u njenoj vlasti, dok je Gospod anđela, sišavši, nije primorao na to. On je najpre svezao jakoga, a zatim zaplenio njegovo pokućstvo, stoga Prorok i dodaje: riznice mračne, nevidljive (Is. 45, 3). Ma da su ovi izrazi podjednaki, smisao im je dvojak; jer ima mesta mračnih, no često mogu postati vidna, čim se unese svećnjak i svetlost; a ovo mesto ada bilo je najmračnije i najmučnije, i nedostupno prirodi svetlosti, zato je on i nazvao ta mesta mračnima, nevidljivima. I stvarno, ona su bila mračna, dok tamo nije sišlo Sunce pravde, osvetlilo ih i ad načinilo nebom (και τον άδην έποίησεν ούρανόν).
On naziva ad mračnim riznicama; i s pravom, jer se tamo čuvalo veliko bogatstvo. Svu prirodu ljudsku, koja sačinjava bogatstvo Božije, bio je zaplenio đavo koji je prevario prvoga čoveka i predao prirodu ljudsku u okove smrti. A da je sva priroda ljudska bila bogatstvo za Boga, izražava Pavle govoreći: Bog sviju, bogat za sve koji ga prizivaju (Rm. 10, 12). Kao što car, uhvativši razbojničkog poglavicu, koji je napadao na grad, pljačkao svuda i skrivao bogatstvo u pećini, vezuje ovog razbojnika i predaje na mučenje, a njegovo blago prenosi u svoje carske riznice, tako je postupio i Hristos: On je smrću svojom svezao razbojničkog poglavicu i tamničkog stražara đavola i smrt, a celokupno njihovo bogatstvo, tj. rod ljudski preneo u carske riznice (εις τά ταμεία τά βασιλικά). To i Pavle izražava govoreći: izbavi nas od vlasti tame i premesti u carstvo Sina ljubavi svoje (Kol. 1,13). I čudno je što se javio sam Car. Međutim, nijedan car nikada ne bi izvoleo učiniti to sam lično, nego oni obično oslobađaju sužnje preko svojih slugu. No ovde nije tako, nego je sam Car došao sužnjima, i nije ih se postideo, jer se On ne stidi onoga što je stvorio , razbio je vrata, slomio poluge, javio se adu, obezoružao svu stražu njegovu i, zarobivši tamničkog stražara, vratio se tako nama. Tiranii je doveden zarobljen, jaki je svezan, sama smrt, bacivši oružje, goloruka je pripal pripala k nogama Cara[29].
Sin Božji postade čovek i umre, bogoslovstvuje sveti Bogoslov, davši sebe u otkup za vascelu prirodu ljudsku. Njegova smrt bila je neophodna žrtva i za pobožne koji su pomrli pre njegovog dolaska u telu. Jer posle Adamova prestupa niko ni od pravednih nije mogao biti spasen, pošto su svi ljudi bili podložni grehu praoca Adama, truležnosti i smrti, i plameni mač nije nikoga propuštao u raj, iz koga je bio isteran Adam, jer svete obitelji raja primaju samo duše neporočne i čiste od svakoga greha, kao što kaže Apostol da truležnost ne nasleđuje netruležnost (1 Kor. 15, 50). Stoga je bilo neophodno, da netruležni Sin Božji posredstvom svog truležnog tela bude dat na žrtvu, da pravednike one iskupi od truležnosti. Jer oni sami sobom nisu mogli ponovo doći u netruležnost, iz koje je ispao Adam; ali ovo je bilo delo velikog Hristovog domostroja spasenja, izvršenog sa sudom i pravdom[30].
Po bogomudroj filosofiji svetog Grigorija Palame, Spasiteljeva žrtva je bila potrebna ne samo za njegove savremenike i njihove potomke, već i za sve ljude koji su postojali pre njih u ovome svetu, a čije su duše bile u adu. Stoga je bilo potrebno da Spasitelj propoveda Evanđelje i onima u adu (έδει τοίνυν και τοις έν άδου κηρυχϋήναι το Εύαγγέλιον), da objavi svoj veliki domostroj spasenja (και φανερωθήναι την μεγάλην ταΰτην οΐκονομίαν), ida najzad onima koji su bili zarobljenici demona da slobodu, osvećenje i obećanje budućih blaga. Bilo je, dakle, potrebno da Hristos po svaku cenu siđe u ad. I sve to On je učinio po pravdi, jer ništa Bog ne čini bez nje[31].
Silazak Bogočoveka Hrista u carstvo smrti, u ad, znači uništenje smrti, pobedu nad adom i đavolom, i vlast nad njima. To pokazuju reči apostola Pavla, da je Gospod Hristos zaplenio plen[32], i reči svetog Voanergesa, da Gospod Hristos ima ključeve od ada i smrti[33]. To znači da je Gospod razorio carstvo ada i oslobodio zarobljenike ada. Dok Sveto Pismo jasno pokazuje da je Gospod krstom svojim pobedno smrt, ad i đavola, dotle nam ne kazuje jasno da li je Gospod oslobodio ada sve duše ljudske, ili samo starozavetne pravednike koji su s verom očekivali Mesiju Iskupitelja, ili pored njih još ione koji su poverovali u Hrista kao Boga i Spasitelja zbog njegove trodnevne propovedi Evanđelja u adu. No tu nejasnost uklanja, donekle, Sveto Predanje kroz učenje svetih Otaca, a naročito molitveno bogoslovlje vaseljenske Crkve Hristove.
Svetozarni vesnik bogočovečanskih tajni blagovesti u svojoj znamenitoj Uskršnjoj reči: Zapleni ad Hristos sišavši u ad; zagorča ga kada ovaj okusi telo njegovo. I ovo predviđajući Isaija povika: ad se zagorča (ό άδης έπικράνθη) sretnuvši te dole (Is. 19, 9). Zagorča se, jer opuste; zagorča se, jer bi ismejan; primi telo Hristovo, i Boga se dodirnu; primi zemlju, i srete nebo; primi ono što viđaše, i pade u ono što ne viđaše (ελαβεν δπερ έβλεπε, και πέπτωκεν οϋεν ούκ έβλεπε). Gde ti je, smrti, žalac? gde ti je, ade, pobeda? Vaskrse Hristos, i ti si se survao; vaskrse Hristos, i padoše demoni… vaskrse Hristos, i ni jednog mrtvaca u grobu nema. Jer ustavši iz mrtvih, Hristos postade prvina preminulih (απαρχή τών κεκοιμημένων)[34].
Prepade se smrt, veli sveti Kiril Jerusalimski, ugledavši nekog Novog gde je sišao u ad, a nije svezan vezama ada. Zašto se, čuvari ada, prepadoste ugledavši Njega? Kakav vas to neobičan strah spopade? Smrt pobeže (εφυγεν ό θάνατος) i bekstvo njeno obelodani kukavičluk njen. Pritrčaše sveti Proroci, i Mojsej, zakonodavac, i Isaija, i Krstitelj Jovan koji je svedočeći govorio: Jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? (Mt. 11, 3). Iskupljeni biše svi pravednici koje beše progutala smrt; jer propovedani Car trebao je biti Iskupitelj dobrih propovednika. Tada svaki od pravednika govoraše: smrti, gde ti je žalac? ade, gde ti je pobeda? jer nas iskupi Pobedotvorac (έλυτρώσατο γαρ ημάς ό νικοποιός)[35]. Gospod Hristos je iščupao žalac smrti, blagovesti sveti Bogoslov, srušio mračne zatvore setnoga ada, podario slobodu dušama[36]. Gospod smrću razorava smrt; silazi u ad, i izvodi duše iz njega (ανάγει ψυχάς)[37].
Bogomudri filosof, sveti Grigorije Niski, govori o Spasiteljevom trodnevnom boravku u adu, nazivajući ad, koji je obitalište đavola, srcem zemlje, a samog đavola velikim u zlu umom (ό μέγας εν κακία νους). Po njemu, Gospod silazi u srce zemlje, žilište velikog u zlu uma, da bi učinio ludim savet njegov (ώστε την βουλήν αυτού μωράναι), po reči Proroka (Is. 19, 11), i da bi uhvatio mudrog u lukavstvu njegovom i protiv njega samog okrenuo njegove lukave pothvate (Jov. 5, 12. 13)… Gospod Hristos, istinita Premudrost, silazi u ovo srce zemlje, da bi u njemu uništio veliki u zlu um (Ίνα εξαφάνιση εξ αυτής τον μέγαν έν κακία νουν) i obasjao tamu, da bi smrtno bilo progutano životom i zlo se obratilo u ništavilo, pošto poslednji neprijatelj, smrt, bude uništen (1 Kor. 15, 26). I svemoćnoj Premudrosti, Gospodu Hristu, bilo je dovoljno tri dana boravka u srcu zemlje, da veliki u zlu um poludi (καταμωράναι), ida svemoćna Premudrost za ono kratko vreme učini onolika i onakva dobra. Želiš li da saznaš izvanrednu moć sile koja je za kratko vreme učinila tako mnogo? Izbroj sve naraštaje ljudske, počinjući od prve pojave zla u svetu pa sve do njegovog uništenja; koliko se ljudi u svakom naraštaju, i koliko hiljada njih može nabrojati! Nemoguće je obuhvatiti brojem mnoštvo onih, u kojima se putem nasleđa rasprostiralo zlo. Rđavo bogatstvo poroka, razdeljujući se svakome od njih, kroz svakog se uvećavalo, i na taj način je plodorodno zlo neprekidno prelazilo u sledeće naraštaje, razlivajući se po mnoštvu ljudi do beskrajnosti (προς άπειρον), dok nije, došavši do svoga vrhunca, ovladalo svukolikom prirodom ljudskom, kao što je Prorok za sve uopšte rekao: svi zalutaše, svi se pokvariše (Ps. 13, 3), te nije bilo ničega što nije bilo oruđe zla (δ μη κακίας όργανον ην). I tako, uništivši za tri dana toliko mnoštvo zla, koje se gomilalo od postanka sveta do domostroja spasenja, izvršenog smrću Gospodnjom, zar je time mali dokaz dat tebi o izvanrednoj moći sile? Nije li ovo čudo veće od svih čuda o kojima se govori u Svetom Pismu? To, što je Gospod bez ikakve muke uništio toliko zlo, najveći je dokaz izvanrednosti njegove sile… Sam dolazak Svetlosti i prosto i neshvatljivo bavljenje Života među onima što sede u tami i seni smrtnoj, proizveli su potpuni nestanak i uništenje tame i smrti[38].
Gospod nije sišao u ad telom, već duhom (spiritu), veli sveti Aleksandar Aleksandriski. Očigledno, On je delao svuda: dok je telom vaskrsavao mrtve, dotle je duhom oslobađao duše (spritiru animas liberabat). Jep raspetim telom našeg Gospoda grobovi su otvoreni, ad otključan, mrtvima život povraćen, dušama u svetu gresi otpušteni, jer je Gospod ad pobedno (inferos vicerat), smrt smrvio, neprijatelja posramio; stoga su i duše izašle iz ada (ideoque animae ex inferos prodierunt), i mrtvi se pojavili na zemlji[39].
Smrt je zahvatila Gospoda Hrista kao mrtvog, veli sveti poslušnik svetog Zlatousta u svojoj besedi na Veliki Petak, ali je On kao Bog silan i moćan oplenio ad (έσκΰλευσε τον αδην)… Danas je ad,ne znajući progutao otrov. Danas je smrt primila večno živog Mrtvaca (τον άει ζωντα νεκρόν). Danas su uništeni okovi koje zmija iskova u raju. Danas se oslobodiše iskonski robovi… Danas se svetlost pojavi u tami, i isprazni svu riznicu smrti[40]. Spasiteljev silazak u ad postao je most ka oživljenju od pamtiveka umrlima[41].
Sada se otkriva tajna, oduvek sakrivena, blagovesti sveti pesnik u svojoj besedi na Veliku Subotu. Sada se završava glavna stvar u božanskom domostroju spasenja (νΰν το της θείας οικονομίας κεφάλαιον έκπεραίνεται). Sada se stavlja kruna na ovaploćenje Boga Logosa. Sada se otkriva ponor božanske ljubavi… Sada je ad postao nebo (νΰν ουρανός ό άδης γεγένηται), i svetlošću se ispunjuje donji svet (τα καταχθόνια), i progoni se mrak koji je ranije progonio, i daje se vid slepima. Jer onima koji sede u tami i senci smrti zasija Istok s visine…A nama se svetlost rodi iz mraka, i život proiziđe iz groba, i vaskrsenje izvire iz ada (καν έξ άδου πηγάζει άνάστασις), i radost, i veselje, i razdraganost[42].
Po svetom Fotiju, iz svakog dela Spasitelja našeg izbija veličina i izlivaju se blagodeti na rod ljudski, a naročito iz njegovog stradanja i pogrebenja, jer stradanje i pogrebenje sačinjavaju svršetak domostroja spasenja (πέρας δε της οικονομίας)… Sva su Spasova čuda slatka, ali nijedno nije tako slatko kao njegovo stradanje koje procvetava nestradalnošću (άπάθειαν), i smrt koja procvetava krasotom besmrtnosti. Ništa nije tako slatko kao oplenjeni ad (Apok. 20, 13), i umrtvljena smrt (1 Kor. 15, 26), i otvoreni grobovi (Mt. 27, 32), i vlast nad svima koje Gospod stiče svojim podvizima… Grob Hristov je: ispražnjenje grobova, razorenje ada, umrtvljenje smrti (τάφων κένωσις και άδου καθαίρεσις και θανάτου νέκρωσις) i preslavno skrovište našeg vaskrsenja… Čudo se veliko desilo, u jaslima vitlejemskim, ali mnogo veće čudo od ovoga pruža nam Hristov grob, jer onamo počinje tajna Hristovog domostroja spasenja, a ovde se završava (ενταύθα δε το πέρας τελεσιουργεΐται) i ostvaruje se cilj Božijeg dolaska radi našeg savršenstva i preporoda, obasjavajući sve svetlošću vaskrsenja[43].
Silazak Gospoda u ad, propoved njegova u adu, dejstvo tog silaska i te propovedi, dobijaju svoj bogonadahnuti izraz, objašnjenje i rasvetljenje u Svetom Predanju Crkve apostolske, Predanju koje se očuvalo i čuva u molitvenom bogoslovlju pravoslavnom. Na osnovu tog bogoslovlja, prožetog sveštenom silom molitve, stiče se utisak da je ad mesto boravka svih ljudskih duša koje su se pre dolaska Hristovog u svet razlučile od tela putem telesne smrti. Zakon neophodnosti smrti kao posledica sveopšte ljudske grehovnosti, vladao je nad svima ljudskim bićima: od Adama do Hrista[44]. Vladao je zbog praroditeljskog greha i sveopšte grehovnosti ljudske prirode. I najveći pravednici morali su umreti, jer su i oni bili pod tim zakonom sveopšte grešnosti i smrtnosti. Ta strašna sila smrti prostirala se i nad stanem duša umrlih ljudi, koje su boravile u adu. Ali, iako je ad bio zajedničko obitalište duša umrlih ljudi, sigurno je da se u tom obitalištu razlikovalo subjektivno samoosećanje i stanje pravednika od grešnika. Po svemu sudeći, ad o kome je reč, ne može se izjednačiti sa adom kao mestom večnoga mučenja, plača i škrguta zuba, o kome Spasitelj govori kada misli na večnu sudbu ljudi posle Strašnoga suda.
Ad u koji je Gospod sišao, u kome su boravili i pravednici, u koji je pre Gospoda sišao bio i sam sveti Preteča, označava carstvo smrti, žilište u kome se osećala ona tuga, nemoć, bol i žalost, koji su bili ovladali ljudskom prirodom zbog greha i kroz greh. Jer do Gospoda Hrista ljudi su bili robovi smrti; pojava Bogočoveka oslobođava ljudsku prirodu tog ropstva i uništava svemoć i svevlast smrti u sferi ljudske prirode i njenog života, izraženog kroz telo i dušu. Podložna zakonu smrtnosti, ljudska priroda je po neophodnosti boravila u carstvu smrti, što opet znači da je ona bila posredno u vlasti đavola kao tvorca greha i smrti. I silazak svemoćnog Spasitelja u takav ad, njegov boravak u njemu i propoved javljaju se kao razorenje ada, smrti i đavola.
Ali ono što naročito pada u oči u molitvenom bogoslovlju Crkve i svetih Otaca jeste tvrđenje: da je Gospod Hristos oslobodio ada sve ljudske duše, pošto je razorio državu smrti i pobedno đavola. Naglašavajući to kao objektivnu stvarnost i očiglednu posledicu Spasovog boravka u adu, Crkva ne objašnjava kakvi su bili subjektivni motivi i stanja grešnih duša, koje su sa pravednicima oslobođene ada. Ako u ovoj stvari ima mesta bogobojažljivim pretpostavkama, onda bi se moglo reći: oslobođenje i grešnih duša iz ada posledica je Spasove božanske propovedi u adu, koja je svojom svespasonošću i pobednošću nad đavolom i smrću bila očigledna za sve duše, i one su se opredelile za Gospoda Hrista i poverovale u Njega kao Spasitelja. Ali, nema sumnje, ovde je posredi velika božanska tajna, koju treba proći pobožnim ćutanjem i zadržati se mislima na onim stvarima koje je čovekoljubivi Gospod blagovoleo otkriti ljudskom saznanju.
Svoja trepetna hristočežnjiva osećanja Crkva molitveno plete u venac oko beskrajnog čuda Spasiteljevog iskupiteljskog podviga i neodoljivo oseća, i saznaje i ispoveda: da Spasova iskupiteljska smrt ima spasonosnu silu i značaj i za duše ljudske u adu: O velikog čuda! Stvoritelj sveta predaje se u ruke bezakonika, i Čovekoljubac se stavlja na krst, da oslobodi sužnje u adu[45]. Kada Gospod uziđe na krst, strah i trepet spopade svu tvar, i On zabrani zemlji da proguta one što su Ga raspinjali, nego naredi adu da ispusti sužnje, na obnovljenje ljudi[46]. Nadbožanska sila Isusova Božanstva na božanski način zasija u ljudima, jer telom okusivši krenu smrt za sve, On razruši tvrđavu ada[47].
Bogočovek je jedina i jedinstvena blagovest za sva ljudska bića u svima svetovima. Sišavši u ad, Gospod je dušama u adu saopštio istinski blagu vest, govoreći: sada pobedih, ne bojte se, ja sam vaskrsenje, ja ću vas izvesti odavde, razvalivši vrata smrti[48]. Da blagi Gospod nije sišao u ad kao Iskupitelj, ad bi ne samo carovao nego i večito vladao nad rodom ljudskim, ali sišavši u ad, Gospod je svima dušama propovedio istinsko izbavljenje, postavši prvorođeni iz mrtvih[49]. Kao iskupitelj svih Gospod Hristos je za sve položen u grob, a ad koji ismeva sve što je Božje, videvši Ga prepade se, poluge se skrhaše, vrata se slomiše, grobovi se otvoriše, i sve duše ljudske u adu radosno povikaše k Njemu: slava snishodljivosti tvojoj, Čovekoljupče[50]! Kada je dobrovolьno zaključao sebe telesno u grobu, Gospod Hristos, koji je prirodom Božanstva neopisiv i bezgraničan, zaključao je riznice smrti, i ispraznio sva carstva adova[51].
Na čudesan i tajanstven način Gospod Isus je svojom smrću, pogrebenjem i silaskom u ad razorio silu smrti, i oslobodio ada sve duše i sav rod ljudski, koji se u crkvenim molitvama često naziva Adamom, pošto Adam oglavljuje, oličava i sadrži u sebi svu sudbinu roda ljudskog. Sav je anđelski svet bio začuđen, gledajući Spasitelja ubrojena među mrtve, gde razori silu smrti, i podiže sa sobom Adama, i oslobodi sve iz ada[52]. Kada Gospod Hristos, Život besmrtni, siđe k smrti, tada ad bi umrtvljen blistanjem njegova Božanstva, i On vaskrse mrtve iz preispodnje[53]. Kao neumirući Život, boraveći na čudesan način telom u grobu a dušom u adu, Gospod Isus razori carstvo smrti i izvede mrtve iz ada[54]. Pred tom tajnom stoje zapanjene Nebeske sile, i ne mogu da se načude njegovom neizrečenom i tajanstvenom pogrebu[55]. Onaj koji zemlju drži na dlanu, nalazeći se umrtvljen telom pod zemljom, izbavlja mrtve od robovanja adu[56].
Jedan je i nedeljiv bogočovečanski podvig Gospoda Hrista, i spasiteljskom silom svojom prostire se i na sav zagrobni svet. To svedoči sveta misao Crkve: Kada Gospod Hristos bi raspet, vrag bi svezan,ismrtbi umrtvljena, a duše koje su u adu bile držane, oslobodiše se uza[57]. Kao jedini moćan i silan Hristos opleni ad, i sve osmrćene podiže sa sobom, uništivši silom krsta strah od osude[58]. Ova misao je nadahnuto izražena u krstopoklonoj stihiri: Tri krsta pobode Pilat na Golgoti, dva razbojnička i jedan Životodavčev. Kada ga vide ad, on reče onima dole: o sluge moje, i sile moje, ko, pobovši klinac u srce moje, drvenim me kopljem iznenada probode? i trzam se, boli me sve unutra, srce mi je ranjeno, osećanja moja zbunjuju duh moj, i primoran sam da otpustim Adama i njegove potomke, koji su mi drvetom predati, jer ih drvo opet uvodi u raj[59].
Jutarnje bogosluženje Velike Subote pogruženo je u tajnu Spasiteljevog boravka u adu, i snažno naglašava čudotvorno dejstvo njegovog silaska u ad čovečanskom dušom i ležanja u grobu čovečanskim telom. Kao svećnjak svetlosti sada se telo Božije (ή σαρξ τού Θεού) skriva pod zemlju kao pod sasud i izgoni tamu koja se nalazi u adu[60]. Sveproždirući ad, primivši u utrobu svoju Kamei života, povrati sve mrtve koje je od pamtiveka progutao[61]. Pavši u zemlju kao pšenično zrno, Spasitelj je izrastao u mnogoplodii klas, vaskrsnuvši ljude koji su od Adama[62]. Podignut na krst, Spasitelj je sa sobom podigao i ljude koji žive na zemlji; a bivši pod zemljom, On je vaskrsao one koji su ležali pod njom[63]. Dragovoljno sišavši pod zemlju kao mrtav, Spasitelь je izveo ispod zemlje ka nebu one što su bili odande pali[64]. Iako je na izgled bio mrtav, ipak, budući živ kao Bog, Gospod Isus je oživeo umrtvljene ljude, umrtvivši našeg umrtvitelja[65]. Dragovoljno sišavši pod zemlju, Spasitelj je oživeo umrtvljene ljude, i uzneo ih u slavi Očevoj[66].
Silazak Spasiteljev u ad sačinjava sastavni deo domostroja spasenja roda ljudskog, zamišljenog i izvedenog Svetom Trojicom. Stoga se u njemu ne ogleda samo volja Božjeg Sina nego i volja Boga Oca. Poslušavši svoga Oca, Gospod Isus je sišao čak do svirepog ada i vaskrsao rod ljudski[67]. Spasitelj je snom smrti zaspao u grobu i probudio rod ljudski od teškog sna grehovnog[68]. Pogreben, Gospod Hristos razorava adova carstva, a smrću umrtvljuje smrt i oslobođava ljude truležnosti[69]. Životvorna sila Hristova zalazi i u najnepristupačnija mesta u adu: Hristos, Božija Premudrost koja izliva potoke života, zalazeći u grob oživotvorava one koji se nalaze u najnepristupačnijim mestima ada[70]. Hristos, svetlonosac pravde, zašao je pod zemlju, i mrtve je kao iz sna probudio, odagnavši svu tamu što je bila u adu[71]. Uplaši se Adam kad Bog iđaše po raju, ali kad Bog siđe u ad, obradova se on koji je pre pao, a sada se diže[72]. Prepade se ad gledajući Spasa Životodavca gde mu odizima bogatstvo (tj. duše ljudske) i vaskrsava mrtve od pamtiveka[73]. Spasitelj je na kratko vreme zaspao snom smrti, i oživeo je umrle; i vaskrsnuvši, vaskrsao je one što su spavali od pamtiveka[74]. Pogrebom svojim Gospod je sve izbavio od smrti[75]. Životodavac Hristos razorio je ad božanskom silom svojom[76].
Anđelskom setom i anđelskom radošću zaliveno je čudo Bogočovekove smrti i pogreba, iz kojih niče razorenje ada i sveradosno oslobođenje duša ljudskih iz ada. Gospod Bog naš, kome se mrtvom pevaju nadgrobie pesme, pogrebom svojim otvara ulaze života, i smrću svojom umrtvljuje smrt i ad[77]. Gospod je sišao u najdonje dubine zemlje, da bi sve ispunio slavom svojom; od Njega se nije sakrilo ono što ulazi u sastav čovekova bića još od Adama; pogreben, čovekoljubivi Spas je obnovio istrulelog čoveka[78].
Po zakonu koji važi za umrle, Život svih polaže se u grob, i grob pokaza izvorom vaskrsenja, na spasenje ljudi[79]. Silaskom Života u ad oplenjen je naš neprijatelj ad;to je razlog da se raduje sva tvar i da se vesele svi zemnorodni[80]. Danas grob drži u sebi Onoga koji svu tvar drži na svom dlanu; spava Život, i ad dršće, i rod ljudski oslobađa se okova[81]. Život naš leži u grobu, da bi oživeo one što u grobovima leže[82]. Hristos koji drži u jedinstvu sva bića, blagovoleo je da Ga grob drži u sebi, da bi čovečanstvo izbavio iz ponora ada i, vaskrsnuvši kao besmrtni Bog, oživeo ljude[83].
Sišavši u ad, Bogočovek nije mogao biti savladan adom i podvrgnut zakonima njegovog postojanja, već je kao Bog razorio carstvo ada, slomio njegovu silu i oslobodio tamošnje zarobljenike. Hristos Bog je sišao u ad, ostao Bog i u adu, i skinuo okove sa zarobljenika tamošnjih[84]. Užas, strah, uzbuđenje i nemoć ada dramatično su pretstavljeni u velikosubotnim stihirima. Tako se tamo veli: Danas ad stenjući vapije: bolje bi mi bilo da nisam primio u sebe Rođenoga od Marije, jer došavši meni, On razori moju državu, razvali vrata gvozdena, i duše koje sam izranije držao, On, Bog, vaskrse[85]. Danas ad stenjući vapije: sruši se moja vlast; primih mrtvaca kao jednoga od umrlih, ali nikako nisam u stanju da ga zadržim, nego gubim sa njim one nad kojima sam carovao; ja imađah mrtvace od pamtiveka, ali ih ovaj, evo, sve vaskrse[86]. Danas ad stenjući vapije: srušena je moja država, Pastir bi raspet, i vaskrse rod ljudski; lišen sam onih nad kojima sam carovao, i povratih sve one što bejah progutao; Raspeti isprazni grobove, iznemože država smrti[87].
Čudo našeg spasenja počiva na paradoksima. To se oseća u svemu što je Hristovo, što je evanđelsko, što je pravoslavno. Naročito u pravoslavnom bogosluženju, u kome se o svima tajnama Hristovim misli verom i molitvom. Tako o svemu što je Hristovo; tako i o njegovom pogrebu, i o njegovom silasku u ad. Pogrebom svojim Gospod je umrtvio državu smrti[88]. Dobrovoljno pretrpevši stradanje za smrtne, Životodavac Hristos siđe u ad kao moćan, i tamo kao od silnoga zvera oslobodi one što su očekivali njegov dolazak, i podari im mesto ada raj da u njemu žive[89]. Kada besmrtni Život siđe k smrti, On tada umrtvi ad bleskom Božanstva; a kada i mrtve vaskrse iz preispodnje, tada sve Sile nebeske klicahu: Životodavče Hriste, Bože naš, slava Tebi![90] Pogrebena je smrt, mrtvac razvali vrata ada; a kada bi razoren sveproždirući ad, čoveku biše podarena sva natprirodna blaga[91]. Smrću jednoga ad postade pust i bespomoćan, jer onoga koji veliko bogatstvo držaše, jedan za sve nas Hristos isprazni[92]. Svojom smrću Bog razori državu smrti, i vaskrse sa sobom mrtvace od pamtiveka, i svima pruža život i vaskrsenje[93].
Plašljivi ad, primivši u sebe jakog Božanstvom, davaoca netruležnosti, povrati duše pravednih[94]. Svojim trodnevnim pogrebenjem Hristos kao Bog, oživotvorivši one što su bili umrtvljeni u adu, vaskrse sa sobom, i kao dobar podari svima vernima netruležnost[95]. Obožena Spasiteljeva duša, oplenivši riznice ada, vaskrse sa sobom duše od pamtiveka, a živonosno telo njegovo istoči svima netruležnost[96]. Spasitelj je sišao u ad, i razvalivši vrata kao svemoćan, vaskrsao je sa sobom umrle kao Tvorac, razmrskao je žalac smrti, i Adam bi izbavljen od prokletstva[97]. Svestvaralačkim Hristovim silaskom u ad, ismejani ad povrati sve koji behu od starine prevarom umrtvljeni[98]. I u ad sišavši, Hristos nije ostavio nebesa, nego je sa sobom podigao rod ljudski, koji je ležao na gnojištu[99]. Raspet, Spasitelj se pojavio u adu, govoreći onima u adu: uđite opet u raj[100].
… A iz svih božanskih blagih vesti bruji bogočovečanska mudrost Crkve: Raspяtago že za nы pri Pontiste Pilate, i stradavša i pogrebena.
https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/24/?pismo=lat
