Saglasnost ljudske volje sa Božjom

Servius je napisao sljedeće: Što se pitanja o volji tiče biće da je to zasebna tema ali mitropolit Toboljski Jovan je napisao jednu veoma lepu i poučnu knjigu koja se verovatno može naći na netu i koja daje neke odgovore na sva ona pitanja koja proističu iz onoga šta si ti upitao - “Iliotropion, ili saglasnost ljudske volje sa Božijom voljom”.
Iliotropion znači – suncokret.

Fazlija pita sljedće: Da li to ima slicnosti s budistickim konceptom potpunog odustajanja od svoje volje i prihvacanja stvari onakvima kakve one jesu...

„A šta je, monasi, plemenita istina o prestanku patnje? To je potpuno iščezavanje i iskorenjivanje upravo te želje, njezino napuštanje i odustajanje od nje, oslobađanje i nevezivanje za nju.“

Zadnja promjena: kainos; uto 12 stu 2019, 17:23; ukupno mijenjano 1 put.

@Fazlija, prihvatanje Božije volje može se ogledati u neroptanju na teške uslove i prepreke na koje čovek naiđe. Na bolest, na smrt, na nemaštinu... Znači samo da prihvatimo da je to Božija volja i da se događa sa razlogom i na naše spasenje. Nije, čini mi se, kao u budizmu da se nema volje promeniti život. Naprotiv Gospod od nas zahteva veliki trud u popravljanju duhovnom , a i u uopšte u životu. Kada bi samo bili otupeli od želja i ostalog to bi značilo da smo pali u očajanje i uninije (neko stanje duhovne smrti). A to je suprotno Hriščanstvu.
Nadam se da sma ja dobro razumela pravoslavlje i vas i vaše poređenje sa budizmom.

Sažeto i jasno si to napisala ekatarina, ja to ne bih umeo tako.
Zbog toga,a  da ne kvarim utisak koji ostavlja tvoj post, samo ću navesti kratak citat, stihove sam ja dodao, Sv. Justina Popovića koji je takodje jezgrovit i sažet.

Tajnu volje svoje Bog nam je otkrio u Bogočovečanskoj ličnosti Gospoda našeg Isusa Hrista. Α tajna je njegove presvete volje: spasti ljude od greha i zla kroz Isusa Hrista.

Tako: u njemu nas sebi izabra prije postanka svijeta da budemo sveti i bez mane pred njim;
u ljubavi nas predodredi za posinstvo, za sebe, po Isusu Kristu, dobrohotnošću svoje volje
Efežanima 1,4-5

Želeći spasenje svetu, Bog mu želi najviše dobro i pobedu nad onim što nije Božje, a to je — greh, zlo i smrt ili kako uči Tertulijan - „Jer Bogu nije po volji ono, što On sam nije stvorio“.
Želeći spasenje čoveku, Bog time ne uništava slobodu čovekovu, jer mu On samo predlaže spasenje a ne nameće.

Ovako govori Jahve: Evo stavljam pred vas put života i put smrti.
Jeremija 21,8

Kada bi silom nametao čoveku spasenje, u tom bi slučaju Bog sam protivrečio sebi, tj. On bi kao Spasitelj protivrečio sebi kao Tvorcu, jer je stvorio čoveka sa slobodnom voljom, da se sam slobodno opredeljuje za dobro i za zlo.

Budizam...  vrlo ukratko da vas ne gnjavim previse... naucava da mi na svako iskustvo reagiramo samo na uvijek jedan te isti nacin. Na svaku ugodu odgovor je zudnja, strast. Zelimo jos vise. Na svaku neugodu reagiramo s bijesom, ljutnjom. Potiskujemo neugodno iskustvo ili ga zelimo zamijeniti s nekom ugodom. Uhvati me tjeskoba, ali se zato najedem cokolade... Sve dok se to tako desava, nas um stvara i obmanu da postoji ja i moje, da moze nesto doista uciniti, da moze mijenjati i kontrolirati pojave. Tako su po budizmu strast, mrznja i obmana osnovna svojstva svakog neprosvjetljenog uma.

A prosvjetljen um jednako i sa istim mirom dozivljava i ugodu i neugodu. Ne opire se, ne trudi se mijenjati stvari, nevezan je i slobodan jednako i od ugode i od neugode.

E sada, kada sam slusao neka predavanja pravoslavnog oca Tadeja, i on kaze da je potpuno pomirenje s Bozjom voljom, potpuno prihvacanje i neopiranje Bozjoj volji put u duhovno smirenje. Naravno, to nije samo njegovo ucenje, to naucavaju mnogi krscanski sveci i ucitelji. Ali njega uzimam samo kao primjer.

Dakle, na tom tragu... a vi cete to znati mnogo bolje objasniti s krscanske strane... meni se cini da u osnovi sve religije naucavaju istu modrost. Pomiri se s Bozjom voljom, prihvati stvarnost bas onakvom kakva ona doista jeste, odustani od gordosti i umisljenosti da nesto mozes da mijenjas. Stovise... umri za ovaj svijet, da bi se mogao roditi za carstvo nebesko.

Ne gnjaviš nas ,štaviše sasvim je suprotno, a pitanja i poredjenja su zanimljivi a koliko su i istovetna sa odgovorom prosudi sam. Trudiću se i da odgovor ne bude suvoparan i previše opsežan mada već znam da neću napisati sve što bi trebalo no ako ima neko drugi da doda nešto ili da me ispravi neka izvoli.

Da bi smo mogli doći u to stanje prihvatanja Božije volje u tom smislu u kom otac Tadej govori prvo moramo sa sigurnošću znati šta zaista jeste Božija volja i Promisao makar u onoj meri koja se tiče nas samih i na nas se odnosi a to nije tako lako kako se čini. Osim toga postoji jedan preduslov koji je nužno ispuniti da bi uopšte razmišljali o tome a to je da moramo biti potpuno svesni potrebe i razloga zašto to pitanje postavljamo. Ovo zvuči kontradiktorno ali tako nešto pitati i saznati odgovor podrazumeva veliki stepen odgovornosti i spremnost za prihvatanje nečega što nam , iz ma kog razloga, možda i ne odgovara kao ličnostima ili nije u skladu sa nekom konkretnom situacijom pa i sa našim očekivanjama i pretpostavkama kakav bi odgovor trebao biti.
Jednostavno možemo se naći u okolnostima koja postaju put ka iskušenju, konfrotaciji izmedju našeg ja i naših poriva sa nečim što nam je otkriveno kao Volja Božija i Promisao koji nam jednostavno nisu razumljivi ili logični u okvirima ljudskog saznanja a to može čoveku biti i strašno ili mu se činiti nemogućim jer zna, ako je verujući a ako nije o tome neće ni razmišljati, da treba živeti po Božijoj Volju i prihvatiti Božiju Promisao a zbog svojih slabosti i ograničenja se tome opire, nije spreman da prihvati ili jednostavno to ne želi smatrajući previše zahtevnim ili nemogućim.
Često se  jasno pokazuje se da saznati Volju Božiju i živeti po Volji Božijoj nije uopšte jedno te isto. Saznati Božiju volju je moguće i Pravoslavna Crkva je ostavila veliki iskustveni opit takvog poznanja, ali živeti po volji Božijoj je već lični podvig. Dakle, postoji Božiji Promisao o spasenju svakog čoveka, i postoji jedinstvena vrednost u ovom svetu jer život po Božijoj Volji nam daje mogućnost spoznaje volje Tvorca o spasenju Svoje otpale tvorevine, izmedju ostalog i svakog od nas pojedinačno, i u tom naznačenju potrebno je imati čvrstu rešenost da se ne dodje u situaciju preispitivanja Božije Volje već življenja po njoj  jer to je put u Carstvo Nebesko.
Preduslov sa saznavanje toga šta je Bog ispred nas postavio u Promisli Svojoj, što mi obično podrazumevamo kao život u onom ličnom smislu značenja te reči, jeste da smo sposobni za ispravno rasudjivanje, rasudjivanje koje nije zamućeno sa svim onim prepoznatljivim ljudskim slabostima od požude do pakosti, već rasudjivanjem čistim i pravednim kako onoga što se nas tiče tako naspram i drugoga. Dakako da se tu ne radi o ljudskom premišljanju već o daru duhovnom, nečemu što ne potiče iz slabosti našeg razuma i uskih merila njegovih već ga nadilazi i to ne u smislu spoznaje, što bi bio put u gnosis, već iz smirenoga, pročišćenog srca koje takvo postaje kroz podvig i molitvu kao blagodatni dar, kao odgovor Božiji na stremljenje duševno i pregnuće telesno.
Jasno je da na tom putu do smirenja stoje mnoge prepreke i neke su u nama, neke su od Boga date da nas očvrsnu a neke i od kušača – satane, iskonskog neprijatelja kome je cilj da nas odvuče i zavede u pogibelj ili makar omete i oteža nam put ka Spasenju.
Stoga i treba biti razuman, iskren i hrabar kada rasudjujemo o tome šta je Božija Volja i zašto uopšte razmišljamo o nečem takvom a ako već razmišljamo onda moramo i prihvatiti da nekada ili ne možemo ,jer nismo dorasli duhovno ili iz neznanja, prevarnosti i samopovladjivanja kome smo skloni po prirodi, prihvatiti i prepoznati Promisao i Volju Božiju. No, čak i tada, jer velika je Milost Božija, ne treba upadati u očaj i malodušnost već se pokajati i Bogu pomoliti da nam oprosti i snage  i mudrosti daruje da istu stvar ne ponovimo već da iz nje korist izvučemo i nešto naučimo.

Servius Tullius, jel veruješ u apokatastazu? (oprostite za oftopic)

Ako pod tim podrazumevaš učenja Grigorija Niskog i Maksima Ispovednika onda da.

Servius Tullius je napisao/la:

Ako pod tim podrazumevaš učenja Grigorija Niskog i  Maksima Ispovednika onda da.

Sad čitam o tome, pa ću ako može otvoriti temu o tome? Ako je to u redu. P. Evdokimov je skrenuo pažnju na to da je Juda uzeo pričest i odneo ga sa sobom u pakao... to je kao eto neka nada...

ekatarina je napisao/la:

Servius Tullius je napisao/la:

Ako pod tim podrazumevaš učenja Grigorija Niskog i  Maksima Ispovednika onda da.

Sad čitam o tome, pa ću ako može otvoriti temu o tome? Ako je to u redu. P. Evdokimov je skrenuo pažnju na to da je Juda uzeo pričest i odneo ga sa sobom u pakao... to je kao eto neka nada...

Nema Raja i Pakla do Konačnog Suda ekatarina...Ali Božija Milost i Ljubav su uvek tu, sveprisutne, sveprožimajuče, svemoguće.

"...Sećamo se njegova razgovora s monahom pustinjakom koji je rekao:
"Bog će kazniti sve bezbožne. Izgoret će u večnom plamenu. "
Očito mu je bilo drago što će biti kažnjeni večnim ognjem.
Na to je starešina Siluan (Atoski) s vidljivim emotivnim uzbuđenjem rekao:
"Pa, molim vas, recite mi ako vas odvedu u raj i vi vidite kako neko gori u paklu, hoćete li biti mirni?"
- A što možete učiniti, oni sami su krivi, kaže on.
Tada je starac Siluan sa žalosnim licem odgovorio:
- Ljubav to ne može podneti ... Zbog toga se treba moliti za sve. "

Pozdrav svima i izvinjavam se na dugom izbivanju sa foruma pa evo sada odgovaram na stare rasprave...

Servius Tullius je napisao/la:

Jednostavno možemo se naći u okolnostima koja postaju put ka iskušenju, konfrotaciji izmedju našeg ja i naših poriva sa nečim što nam je otkriveno kao Volja Božija i Promisao koji nam jednostavno nisu razumljivi ili logični u okvirima ljudskog saznanja a to može čoveku biti i strašno ili mu se činiti nemogućim jer zna, ako je verujući a ako nije o tome neće ni razmišljati, da treba živeti po Božijoj Volju i prihvatiti Božiju Promisao a zbog svojih slabosti i ograničenja se tome opire, nije spreman da prihvati ili jednostavno to ne želi smatrajući previše zahtevnim ili nemogućim.

Da, to mi se cini kao velika dilema i iskusenja na svakom duhovnom putu. Mislim da sve religije govore o istom, mada svaka svojim rijecima.

Uzmimo samo 2 primjera koja bi mogla svjedociti da je ovakvo iskustvo prisutno i kod drugih duhovnosti, ne samo u krscanstvu.

Temelj budisticke meditacije je prihvacanje stvari onakvima kakve one jesu. Ne reagiranje na njih, nego samo njihovo posmatranje, gola paznja i prihvacanje. U toj goloj paznji, u tom posmatranju mi shvacamo da to nije nista nase, da to nismo mi koji smo upleteni u ta dogadjanja. Pocinjemo prihvacati stvari onakvima kakve one jesu. U budizmu nema neke velike mistifikacije i teskih filozofija, recimo, zapeli smo u saobracajnoj guzvi. Sta cinimo? Da li ludujemo, psujemo druge vozace, vozimo slalom izmedju drugih kola i... konacno stanemo na mjestu bilo zbog jos vece guzve, bilo jer smo svojim ludovanjem izazvali sudar. Ili jednostavno prihvacamo stvari onakvima kakve one jesu. Gajimo saosjecanje i prema sebi i prema drugim vozacima i smireno cekamo da se promet rascisti.

Nije li to prihvacanje Bozje volje?

Mozda se to jos jednostavnije vidi u ucenju velikog indijskog sveca Ramane Maharshija (on je bio pripadnik hinduisticke skole vedante) koji je zivio u 20. vijeku... on je tvrdio da postoje samo 2 puta ka konacnoj spoznaji Boga. Analiza svojeg ja osjecaja, stalno propitivanje sto je to ja u meni, tko sam ustvari ja, gdje je to ja... sto ce nas dovesti do uvida da ja i moje ne postoje. A drugi nacin je potpuna predaja Bogu i Bozjoj volji, sto u konacnici vodi istome, a to je da se "ja" preda i prestane postojati.

Mislim da sve religije govore upravo o tom istom iskustvu i da sve stavljaju naglasak na to da postoji neka kozmicka volja (mozemo je nazivati i Bozja volja) i nase malo "ja" koje se stalno buni, stalno izabire izmedju onoga sto mu se svidja i ne svidja u toj kozmickoj volji, stalno zeli upravljati dogadjajima u svijetu, stalno zeli biti mali bog... a to je upravo obmana i neznanje, kako bi to nazvale istocne religije. Ne nuzno zlo, mada moze i najcesce i dovede do zlih posljedica i po nas i po druge, nego bas jedna velika samoobmana i neznanje.

Servius Tullius je napisao/la:

...da se ne dodje u situaciju preispitivanja Božije Volje već življenja po njoj jer to je put u Carstvo Nebesko.

Prekrasno receno, upravo tako!

Servius Tullius je napisao/la:

ekatarina je napisao/la:

Servius Tullius je napisao/la:

Ako pod tim podrazumevaš učenja Grigorija Niskog i  Maksima Ispovednika onda da.

Sad čitam o tome, pa ću ako može otvoriti temu o tome? Ako je to u redu. P. Evdokimov je skrenuo pažnju na to da je Juda uzeo pričest i odneo ga sa sobom u pakao... to je kao eto neka nada...

Nema Raja i Pakla do Konačnog Suda ekatarina...Ali Božija Milost i Ljubav su uvek tu, sveprisutne, sveprožimajuče, svemoguće.

"...Sećamo se njegova razgovora s monahom pustinjakom koji je rekao:
"Bog će kazniti sve bezbožne. Izgoret će u večnom plamenu. "
Očito mu je bilo drago što će biti kažnjeni večnim ognjem.
Na to je starešina Siluan (Atoski) s vidljivim emotivnim uzbuđenjem rekao:
"Pa, molim vas, recite mi ako vas odvedu u raj i vi vidite kako neko gori u paklu, hoćete li biti mirni?"
- A što možete učiniti, oni sami su krivi, kaže on.
Tada je starac Siluan sa žalosnim licem odgovorio:
- Ljubav to ne može podneti ... Zbog toga se treba moliti za sve. "

E kako to nema raja i pakla... A kako ih ima posle suda? zar nije to vreme u onom prostoru sazeto u vecnu sadasnjost . sda je i sud i pocetak i sve.

Po Učenje PC o posmrtnom stanju čoveku nema konačnog stanja duša nakon smrti. U pravoslavlju nije naglasak na zagrobnom životu, već na Poslednjem Sudu jer ne može biti ni raja ni pakla pre Posljednjeg Suda i vaskrsnuća tela. Svi ogrehovljeni ljudi nalaze se u onome što je Stari Zavet nazvao Šeol, Grci Had a u suštini da se označiti kao Podzemlje. To je tamnica gde se duše svih grešnika čuvaju za Sud a one su u patnji i strahu i zato njihovo stanje samo uslovno možemo nazvati „paklom“, jer to nije ono konačno „jezero koje gori ognjem i sumporom“, o kojem piše Sv. Jovan u Otkrivenju i u kojem će grešnici u telu biti mučeni „u vjeke vjekova“. Stanje duša u zagrobnom životu još uvijek pripada vremenu do Sudnjeg Dana, i zato je to stanje moguće i donekle promeniti, olakšati kroz molitvu, liturgiju, dobra dela ali Konačni, Poslednji Sud je Sud Božiji.
„Čovekova duša jeste njegova jedina apsolutna vrednost, jer je sazdana po obličju besmrtnoga Boga, tj. čovekova duša jeste besmrtna, a upravo je na tome, po Pravoslavnom učenju, zasnovana mogućnost i stvarnost opšteg Vaskrsenja mrtvih. Da nije tako, hrišćanska vera bila bi najveća utopija. Posle smrti tela, tj. posle izlaska duše iz tela i zemaljskog života, ljudske duše ulaze u zagrobni život, s celokupnom svojom religiozno-moralnom sadržinom, sa svim vrednostima i manama. Tu se ljudskim dušama, na Posebnom sudu, određuje privremeno boravište (duše se dele na dve grupe - na pravedne i grešne), koje traje do Poslednjeg suda. Kako je religiozno-moralna sadržina ljudskih duša različita, tako je različito i njihovo privremeno stanje. Pošto u zagrobnom životu nema pokajanja, jer nema sredstava spasenja, religiozno-moralna sadržina ljudskih duša ne može da se promeni njihovim vlastitim naporima. Jedina pomoć koju tada mogu da dobiju je od zemaljske Crkve, kroz spominjanja na Liturgijama, molitvama Crkve i bližnjih...“
"Ako su duše otišle iz ovog života u veri i ljubavi, pa ipak noseći na sebi neki greh - bilo da su to mali gresi, za koje se ona uopšte nije kajala, ili veliki, za koje, mada se kajala, nije uspela da prinese plodove pokajanja, takve duše, mi verujemo, dužne su da se očiste od takve vrste grehova, ali ne na nekakvom mestu ispaštanja (jer nam tako nešto, kao što rekosmo, niukoliko nije bilo predato); već jedino da se očiste uz pomoć samog straha prilikom ishoda iz tela, kao što to izričito kaže Sveti Grigorije Dvojeslov (v. IV, knj. "Razgovora"); dok će druge biti prinuđene da se očiste posle ishoda iz tela, ili još prebivajući na tom zemnom mestu, pre no što dođu na poklonjenje Bogu i udostoje se udela u blaženstvu, ili, ako su njihovi gresi bili teži i dugotrajniji - to će one biti držane u Adu, ali ne radi toga da bi zauvek prebivale u ognju i mukama, već kao oni koje u tamnici drže pod stražom. Svima takvima, mi tvrdimo, pomažu molitve i Liturgije koje se za njih čine, uz sadejstvo Božijeg milosrđa, koje sagrešenja učinjena po nemoći ljudskoj odmah prezire i prašta, kako govori Dionisije Veliki u `Razmišljanjima o tajni sveštenoupokojenih`, a druge grehe posle izvesnog vremena pravednim sudom ili takođe razrešuje i prašta, i to - savršeno, ili olakšava odgovornost za njih do konačnog Suda." - Sv. Marko Efeški

Knjizica put duse posle smrti, prva crkvena knjizara, pa dodji natrah da pricamo sta je ucenje pc...ozbiljno hocu da pricam

Nas Bog je ziv Bog, nema ga u mrtvim knjigama, i krrajnje je jednostavan.

ekatarina je napisao/la:

Knjizica put duse posle smrti, prva crkvena knjizara, pa dodji natrah da pricamo sta je ucenje pc...ozbiljno hocu da pricam

Misliš li na ovu knjižicu ili imaš na umu nešto drugo ?

http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/put-duse-posle-smrti.html

Ne, od jovana sangajskog Ima na svetosavlju. Zivot posle smrti... Izvini, mada je I ova knjiga OK.

I po čemu se to razlikuje od onoga što sam ja napisao ? Gde se pominju Raj i Pakao ?

Stanje duše do Strašnog Suda

"Posle isteka četrdeset dana neke duše prebivaju u stanju predokušanja večne radosti i blaženstva, a druge – u strahu večnih muka koje će potpuno nastupiti posle Strašnog Suda. Do tada se još uvek može promeniti stanje duša, naročito ako se prinosi za njih Beskrvna žrtva (pominjanje na Liturgiji) i uznose molitve.
Učenje Crkve o stanju duša na nebu i u adu do Strašnog Suda detaljno je obradio sveti Marko Efeski."

ŽIVOT POSLE SMRTI

Ja sam zapravo, uproščeno i pojednostavljeno, i izneo učenje Sv. Marka Efeškog, čak ga i citirao.

Za meme je to novo. A I nije bitno kad umrem videcu. Iinako neku kazu da pakao I raj uooste ne postoje, vec samo dozivljaj prisustva Gospoda. Navodno nekom to nece biti orijatno, vec pakao.