"Izvan Crkve nema spasenja"

Poznati slogan RKC je da "izvan Crkve nema spasenje". Ako doslovno shvatimo ove riječi, za protestante, muslimane i ostale religije nema spasenja. Kopitar pri tome spominje kršćanske oce. Jesu li oci veći od Isusa ili Biblije. Biblija veli da je Isus rekao da je on put istina i život. Zato protestanti vjeruju u Isusa kao Sina Božjega. Ako ćeš Kopitar, ti kršćanski Oci nisu nikad bili u skladu kao što je Biblija. Jedan je vjerovao ovo, drugi ono. Npr. Origen je vjerovao o univerzalnom spasenju, gdje će se i sam sotona spasiti. Ne piši šturo, nego daj izjave svih tih otaca koji su rekli da izvan crkve nema spasenja, i na koji autoritet se oni pozivaju?

Bez Tijela Crkve kojem je Krist glava a mi udovi jednostavno nije moguće...ali ko će biti dionik Tijela nije moje da određujem.
Granice Crkvi određuje Duh Sveti tako da će mnogi koji misle da su unutra a ne žive tu stvarnost biti neprepoznati dok će mnogi koji su vani biti pozvani na "svadbu".

kainos je napisao/la:

Origen je vjerovao o univerzalnom spasenju, gdje će se i sam sotona spasiti.

E meni se ovaj stav bas svidja, morat cu ga prouciti malo detaljnije...

Djela apostolska 10:34-35:

34 Petar reče: 'Sada uistinu shvaćam: Bog nije pristran.

35 U svakomu narodu prihvaća one koji ga se boje i koji čine što je pravedno.

Fazlija je napisao/la:

kainos je napisao/la:

Origen je vjerovao o univerzalnom spasenju, gdje će se i sam sotona spasiti.

E meni se ovaj stav bas svidja, morat cu ga prouciti malo detaljnije...

Po mom misljenju, poslati sve ljude u raj je odlican nacin da napravimo pakao. Samo neka uskrsnu svi najokorjeliji kriminalci i zlikovci i neka dodju medju postene ljude u raj... Zacas bi napravili pakao.

U pravoslavnoj Crkvi postoji učenje, ne kao dogmat već kao teologumena koja nije načelno odbačena kao nedogmatsko učenje ali ni prihvaćeni i obavezujući Nauk Crkve već se posmatra kao lični stav i teološko premišljanje a zove se apokatastaza. Mada se često povezuje sa Origenovim učenjima ipak se od njih razlikuje jer ono što je Origen izneo u „O počelima“ je  zapravo stoički nauk o palingeneziji.
Teologumenu o apokatastazi su uobličili i razvili prvenstveno Sv.Grigorije Niski ili Nisijski, zavisno kako ko čita i izgovara, i Sv. Maksim Ispovednik mada je bilo još Otaca koji su zastupali slične ideje i eshatološke poglede.
I u samoj Crkvi o ovom učenju se malo zna i ne govori se previše o njemu, mada se ,u poslednje vreme, nekolicina bogoslova bavila sa njim na ozbiljan način, štaviše otvoreno ga zagovaraju kao dogmatski ispravnim.
Kompleksno je i složeno da bi se dalo ukratko izneti i moglo bi se reći da se da svrstati u mistično bogoslovlje ali osnova premisa je da će se spasiti svi osim onih koji odbiju spasenje u Gospodu tj. koji se ne pokaju – praštanja greha tamo gde zlo nastavi da obitava je nemoguće a po učenju Sv. Maksima to je volja. Sv. Grigorije Niski to razmatra kao ontološku nužnost stvorenih bića koja su odraz Božije promisli sa imanentnom težnjom koju nose u sebi kao potrebu za bivstvovanjem, postojanjem, koje je jedino u Bogu moguće a krajnje udaljavanje od Boga je ne-biće, nepostojanje tako da će će u konačnom ishodu njihova slobodna odluka da se vrate Bogu koincidirati sa (ontološkom) nužnošću da to učine. Kao apsolutna ljubav, Bog će ih prihvatiti, pa će svi i sve zauvek biti preobraženi i u jedinstvu sa Bogom.
Ovo je vrlo sažeto i nepotpuno, tačnije mali delić samog učenja o apokatastazi koje sam dao samo kao naznaku u kom pravcu je usmereno razmatranje eshatološkog smisla čoveka i tvorevine uopšte a to je Ovaploćenje radi koga je sve sazdano i koje je krajnji cilj promisla Božijeg jer kako Sv. Grigorije kaže "Uzrok ovaploćenja Boga je Njegovo čovekoljublje, jer je čovekoljublje specifična oznaka božanske prirode" tj. ovaploćenje je delo koje obnavlja svet (temelj oboženja), delo ljubavi Božije prema čoveku koje ga ponovo stavlja u prvobitnu zajednicu sa svojim Tvorcem, a takođe i zahtev naspram ogrehovljene ljudske prirode, zahtev u kome se prihvata činjenica da nema spasenja bez zajednice s Bogom.

Justin je napisao/la:

Po mom misljenju, poslati sve ljude u raj je odlican nacin da napravimo pakao. Samo neka uskrsnu svi najokorjeliji kriminalci i zlikovci i neka   dodju medju postene ljude u raj... Zacas bi napravili pakao.

Mozda ce se oni prvo morati malo prociscavati. Katolici vjeruju u cistiliste (da li svi krscani vjeruju u cistiliste?), hindusi i budisti u reinkarnaciju... ne mogu odmah svi u raj

Servius Tullius je napisao/la:

...bića koja su odraz Božije promisli sa imanentnom težnjom koju nose u sebi kao potrebu za bivstvovanjem, postojanjem, koje je jedino u Bogu moguće a krajnje udaljavanje od Boga je ne-biće, nepostojanje tako da će će u konačnom ishodu njihova slobodna odluka da se vrate Bogu koincidirati sa (ontološkom) nužnošću da to učine. Kao apsolutna ljubav, Bog će ih prihvatiti, pa će svi i sve zauvek biti preobraženi i u jedinstvu sa Bogom.
Ovo je vrlo sažeto i nepotpuno, tačnije mali delić samog učenja o apokatastazi ...

Hvala na izlaganju, bas je korisno i zanimljivo, ali mene zanima moze li doista postojati slobodna volja pored svemoguceg Boga?

Nije li Krist rekao, ne sudite, ne obecavajte nista nikome, jer niste u stanju jednu vlas uciniti crnom ili bijelom... tako u tom smislu otprilike. Ne znaci li to poziv na potpuno prihvacanje Bozje volje? Ne misli li na to otac Tadej kada kaze da je cilj zivota potpuno se smiriti i pomiriti s Bogom. Ne znaci li to potpuno predavanje Bozjoj volji? Predavanje do tocke sjedinjenja s Bogom.

Usput, sta znaci rijec ovaplocenje?

Fazlija je napisao/la:

sta znaci rijec ovaplocenje?

Ovaploćenje je velika tajna i učenje hrišćanske vere koje je doneo Prvi vaseljenski sabor (Nikeja, 325), a po kome se Sin Božiji (Drugo lice Svete Trojice) ovaplotio od Duha Svetoga i Djeve Marije (što znači da je On sjedinio telesno rađanje sa obitavanjem Duha) i postao čovek, ne prestavši da bude Bog. Ovaploćenje se sastoji u neizrecivom ipostasnom sjedinjenju božanstva i čovečanstva u njegovoj ličnosti. Dakle, u ovaploćenju su se susrele i sjedinile dve najveće tajne: tajna Boga i tajna čoveka, odn. ovaploćen u čoveka, beskonačni Bog je pokazao da je On nerazdeljivo sjedinjen u čoveku i da je to najprirodnija potreba ljudske prirode, prirode koja je našla svoj cilj u spasenju kod Boga.

Fazlija je napisao/la:

Nije li Krist rekao, ne sudite, ne obecavajte nista nikome, jer niste u stanju jednu vlas uciniti crnom ili bijelom... tako u tom smislu otprilike. Ne znaci li to poziv na potpuno prihvacanje Bozje volje? Ne misli li na to otac Tadej kada kaze da je cilj zivota potpuno se smiriti i pomiriti s Bogom. Ne znaci li to potpuno predavanje Bozjoj volji? Predavanje do tocke sjedinjenja s Bogom.

Što se pitanja o volji tiče biće da je to zasebna tema ali mitropolit Toboljski Jovan je napisao jednu veoma lepu i poučnu knjigu koja se verovatno može naći na netu i koja daje neke odgovore na sva ona pitanja koja proističu iz onoga šta si ti upitao - “Iliotropion, ili saglasnost ljudske volje sa Božijom voljom”.
Iliotropion znači – suncokret.

Zadnja promjena: Servius Tullius; ned 10 stu 2019, 06:42; ukupno mijenjano 3 put/a.

Fazlija je napisao/la:

Justin je napisao/la:

Po mom misljenju, poslati sve ljude u raj je odlican nacin da napravimo pakao. Samo neka uskrsnu svi najokorjeliji kriminalci i zlikovci i neka   dodju medju postene ljude u raj... Zacas bi napravili pakao.

Mozda ce se oni prvo morati malo prociscavati. Katolici vjeruju u cistiliste (da li svi krscani vjeruju u cistiliste?), hindusi i budisti u reinkarnaciju... ne mogu odmah svi u raj

Medju krscanima mislim da samo katolici vjeruju u cistiliste, premda mnogi krscani vjeruju da duse nastavljaju zivjeti nakon smrti, a mnogi od njih imaju nekakvu ideju prociscavanja u tom periodu izmedju smrti i uskrsnuca.

Medjutim, gotovo svi krscani vjeruju takodjer i u pakao, sto ocito znaci da nece svi ljudi biti procisceni. A u katolickoj nauci, oni koji su umrli u smrtnom grijehu, tj nepomireni s Bogom, takvi ni ne idu u cistiliste, vec u pakao, dok oni koji idu u cistiliste su umrli kao vjerni Bogu, ali jos nisu dostigli stanje svetosti koje je potrebno da bi usli u raj (i/ili jos nije Bozja pravda dovoljno namirena), pa zbog toga oni moraju proci tu fazu u cistilistu. Dakle, po katolicima, ne zavrse svi u cistilistu, a tko god zavrsi u njemu, nakon sto se ocisti ide u raj. Protestanti uglavnom vjeruju da se prociscavamo/preobrazavamo u trenutku Kristova dolaska - ali samo pokajani, tj oni koji su umrli kao pomireni s Bogom.

Logicno je da Bog ljubavi ne moze/ne zeli "procistiti" nekoga na silu, tj na nacin da forsira nasu volju. Pa stoga prociscenje se, kako smo upravo vidjeli, obicno u krscanstvu odnosi na one koji su Bogu vjerni, ali nisu u naravi bezgresni. Prociscenje nije djelo kojim Bog na silu "obraca" one koji voljno zive u grijehu.

Neki krscani pak vjeruju da nakon smrti imamo i dalje sansu da se odlucimo za Boga i posvecen zivot. Ova nauka se sukobljava s Hebrejima 9:27, gdje pise da covjek jednom umire, nakon cega dolazi sud, kao i s mnogim biblijskim retcima kojio smrti govore kao o besvjesnom stanju. Stoga je po meni to opasna nauka, jer sto ako nakon smrti ne nastavljamo svjesno postojati i nemamo jos jednu priliku da se odlucimo za Boga? Netko moze protratiti zivot u grijehu kalkulirajuci da ce se nakon smrti odluciti za Boga... Osim toga, Biblija jasno naucava da ce oni koji zive u grijehu biti unisteni u "ognjenom jezeru", a i razne druge metafore konacne kazne za grijeh se koriste, pa je stoga jako tesko s Biblijom pomiriti ideju da ce se u konacnici svi ljudi obratiti Bogu i spasiti.

A ne vjerujem da bi Bog ljubavi kroz vjekove odrzavao milijune dusa na zivotu u mukama, samo kako bi se eventualno netko od njih "pokajao". To mi zvuci kao sadisticka prijetnja: "Pokaj se vec jednom ili cu te unistiti!"... Ako cemo se drzati onoga sto je poprilicno jasno objavljeno u Bibliji, imamo jedan zivot da se odlucimo hocemo li biti predani Bogu i Njegovim vrijednostima (ljubav, istina, dobrota...), ili cemo biti predani samima sebi i svojim prohtjevima. I taj jedan zivot je dar Bozje milosti.

Servius Tullius je napisao/la:

 
Ovaploćenje je velika tajna i učenje hrišćanske vere koje je doneo Prvi vaseljenski sabor (Nikeja, 325), a po kome se Sin Božiji (Drugo lice Svete Trojice) ovaplotio od Duha Svetoga i Djeve Marije (što znači da je On sjedinio telesno rađanje sa obitavanjem Duha) i postao čovek, ne prestavši da bude Bog. Ovaploćenje se sastoji u neizrecivom ipostasnom sjedinjenju božanstva i čovečanstva u njegovoj ličnosti. Dakle, u ovaploćenju su se susrele i sjedinile dve najveće tajne: tajna Boga i tajna čoveka, odn. ovaploćen u čoveka, beskonačni Bog je pokazao da je On nerazdeljivo sjedinjen u čoveku i da je to najprirodnija potreba ljudske prirode, prirode koja je našla svoj cilj u spasenju kod Boga.

Dakle, mogli bi smo reci da rijec "ovaplocenje" ustvari znaci bozansko utjelovljenje u covjeku?

A da li je Bog bio Trojstvo i prije pojave i rodjenja Isusa? Kada bi smo nekog jevrejskog teologa ili starozavjetnog sveca, koji je zivio recimo... 300 godina prije Isusa... pitali o prirodi Boga, da li bi nam on ikada mogao reci ista o Trojstvu?!

Servius Tullius je napisao/la:

 
“Iliotropion, ili saglasnost ljudske volje sa Božijom voljom”.
Iliotropion znači – suncokret.

Da li to ima slicnosti s budistickim konceptom potpunog odustajanja od svoje volje i prihvacanja stvari onakvima kakve one jesu...

„A šta je, monasi, plemenita istina o prestanku patnje? To je potpuno iščezavanje i iskorenjivanje upravo te želje, njezino napuštanje i odustajanje od nje, oslobađanje i nevezivanje za nju.“

Justin je napisao/la:

A ne vjerujem da bi Bog ljubavi kroz vjekove odrzavao milijune dusa na zivotu u mukama, samo kako bi se eventualno netko od njih "pokajao". To mi zvuci kao sadisticka prijetnja: "Pokaj se vec jednom ili cu te unistiti!"... Ako cemo se drzati onoga sto je poprilicno jasno objavljeno u Bibliji, imamo jedan zivot da se odlucimo hocemo li biti predani Bogu i Njegovim vrijednostima (ljubav, istina, dobrota...), ili cemo biti predani samima sebi i svojim prohtjevima. I taj jedan zivot je dar Bozje milosti.

Hm, pa nije li sadisticki zbog prolaznih grijeha vjecno kaznjavati bica?

Grijeh je nastao u jednom trenutku stvaranja, nije ga bilo prije. I ako sada cak izuzemo cinjenicu kako je uopce nesto moglo nastati bez i mimo volje Boga... po cemu bi cak i grijeh bila bozja volja... ali ostavimo to za sada.

Dakle, prije stvaranja svijeta grijeha nije bilo, on je kasnije nastao. I kao i sve nastale pojave, ne moze vjecno strajati... pa zasto bi onda neka bica vjecno patila za grijeh koji je nastao i stvoren?

Kada spasenje promatramo iz sire perspektive, jasno je da crkva kao institucija, tj clanstvo u njoj, nije garancija spasenja, kao sto ne pripadanje ni jednoj krscanskoj zajednici nije garancija ne-spasenja. Spasavaju se oni koji su "Bozja djeca", a bit ce unisteni oni koji su "djeca djavola". Ove kategorije Biblija iznosi u duhovnom smislu, a ne u smislu fizickog radjanja, naravno. Ovo razlikovanje mozemo pratiti jos od Postanka 3:15, pa skroz do knjige Otkrivenja.


Zadnja promjena: Justin; uto 12 stu 2019, 09:29; ukupno mijenjano 1 put.

Ovdje je tema "Izvan Crkve nema spasenje" ne idite off toppic. Servisus Fazliji o trojstvu može odgovoriti na temi o Trojstvu, a ovaj svoj post Justin može premjestiti na temi koju ću otvoriti  - "Pojava grijeha". Sad sam vidio da Fazliju i zanima što to Servius misli kada je rekao saglasnost ljudse volje sa Božjom pa ćemo otvoriti i takvu temu.

Stvar je u tome da neke protestanske crkve, ili bar one koje se tako nozivaju, nemaju apostolsko poreklo. Lepo je rečeno "kome svežete na zemlji, vezano je na nebu".. tu govori da samo apostoli i njihovi potomci imaju mogućnosti da vežu i odreše grehe(sveta tajna isopoveti) Mada kaže isto SVeto pismo, ko nije protiv nas s nama je...tipa pustite ih. Pa eto, puštam.

Inače "Kome crkva nije majka, tome Bog nije Otac" - kaću neki sveti oci

Mislim da nije opravdano Isusove rijeci apostolima tumaciti kroz prizmu rimokatolickog crkvenog sistema koji je uspostavljen stoljecima nakon tih Isusovih rijeci. Jedino je posteno tekst Biblije tumaciti u njegovom povijesnom i literarnom kontekstu.

U vrijeme kada Isus kaze apostolima: "kojima oprostite grijehe, oprosteni su im, kojima zadrzite, zadrzani su im", sto je "crkva"?
Crkva u to vrijeme nije institucija, nego pokret predanih Isusovih sljedbenika, koji nemaju ni biskupa ni papu, ni hram, ni svetu vodicu, ni sakramente. Oni se okupljaju po kucama kako bi zajedno blagovali, sjecali se Isusove zrtve i uskrsnuca, proucavali svete spise (SZ i kopije nekih novozavjetnih spisa, kako su im vec bili dostupni). Krstenje u ime Isusovo nije u to vrijeme sakrament na nacin kako je to kasnije postao, vec je to obred koji se vrsio "na priznanje vjere" u Isusa. Onaj tko je zelio slijediti Isusa, javno je krstenjem posvjedocio o svojoj vjeri i zavjetovao se na odanost Njemu.
U to vrijeme ne postoji ni sakrament ispovjedi ni pokore. U Jakovu 5 ne nalazimo sakrament ispovjedi, vec pise da vjernici trebaju "jedni drugima" ispovjediti grijehe. Nema "svetog oca".
Svako tumacenje rane krscanske zajednice kroz prizmu kasnijeg razvoja je jednostavno anakronizam.

Zatim, sto je tocno Isus rekao apostolima? Je li im rekao da ni jednom covjeku na zemlji grijesi ne mogu biti oprosteni ako oni ne otputuju u njegovu zemlju i osobno mu ih ne oproste? Nije im to rekao. Isus je tu govorio samo o djelovanju apostola, koji su u Isusovo ime oprastali grijehe i lijecili bolesne, u sili Svetog Duha. Medjutim, Isus tu ne raspravlja o tome moze li Bog bez "pomoci" apostola oprostiti grijehe nekim dalekim plemenima i civilizacijama do kojih krscanska poruka nije stigla. Imamo li razloga tvrditi da Bog to ne moze, ili ne zeli? Ako bas zelimo navoditi neke biblijske tekstove kao potvrdu svog stava, ovaj tekst ne bismo smjeli zanemariti:

34 Petar reče: 'Sada uistinu shvaćam: Bog nije pristran.

35 U svakomu narodu prihvaća one koji ga se boje i koji čine što je pravedno.
(Djela apostolska 10:34-35)

Mogli bismo takodjer pitati kako je Bog oprastao ljudima grijehe prije pojave apostolstva? Izraelci su cesto pogresno mislili da jedino oni mogu biti spaseni i da jedino njima grijesi mogu biti oprosteni, jer oni imaju pravog Boga u svojoj sredini i zrtveni sustav za oprostenje grijeha. Medjutim, mnogi starozavjetni izvjestaji nam pokazuju da je Bog oduvijek prastao grijehe svima koji su Mu bili vjerni, bili "clanovi" Njegovog izabranog naroda, ili ne. Npr. Melkizedek, Job, Naaman, itd.
Bozja je citava zemlja i On radi sa srcima svih ljudi. Bog "poznaje svoje". Bog zeli spasiti sve ljude, ne zeli da itko propadne. Ako oni koji nisu clanovi Crkve gube sansu da budu spaseni, onda je Bog "pristran". Ali u Djelima 10 smo vidjeli da On nije pristran. Nije nikada to bio.

Konacno, u Isusovoj paraboli o ovcama i jarcima vidimo da ce spaseni biti oni koji cine dobro.
Dobro je rekao Frederic Buechner:
Mozemo iskreno vjerovati da postoji Bog, a zivjeti kao da ne postoji. A mozemo iskreno vjerovati da ne postoji Bog, a zivjeti kao da postoji.

U vrijeme kada Isus kaze apostolima: "kojima oprostite grijehe, oprosteni su im, kojima zadrzite, zadrzani su im", sto je "crkva"?
Po pravolslavlju Crkva je ustanovljena silaskom svetog duha na apostole, i da od tih apostola dalje vode poreklo sveštenici...običan narod ne može opraštati grehe. mogu se ispovedati, ali ne mogu opraštati; to je dato jedino apostolima i njihovim potomcima, koji su rukopolođeni. Ne treba zaboraviti Svetog Stefana, koji je bio prvi đakon.

Nema "svetog oca".

mani me svetog oca, pogrešna adresa



Medjutim, Isus tu ne raspravlja o tome moze li Bog bez "pomoci" apostola oprostiti grijehe nekim dalekim plemenima i civilizacijama do kojih krscanska poruka nije stigla.

po pravoslavlju Oni koji nisu čuli za Jevanđelje će biti suđeno po prirodnim zakonima koji su u svakom čoveku; a onima koji su čuli,a nisu poverovali...e o njima je posebna priča



Mogli bismo takodjer pitati kako je Bog oprastao ljudima grijehe prije pojave apostolstva?

Zanimljivo, koliko shvatam po pravoslavlju vrata raja su bila zatvorena za ljude, tek kad ih je Gospod smrću svojom smrt pobedio i otvorio vrata raja i izveo pravednike iz ada.

Bozja je citava zemlja i On radi sa srcima svih ljudi. Bog "poznaje svoje". Bog zeli spasiti sve ljude, ne zeli da itko propadne. Ako oni  koji nisu clanovi Crkve gube sansu da budu spaseni, onda je Bog "pristran". Ali u Djelima 10 smo vidjeli da On nije pristran. Nije nikada to bio.

ne znam...kaže i da koji nije kršten se neće spasiti i koji se ne pričešćuje se neće spasiti..puno toga piše u Svetom pismu a ne samo nešto što nama odgovara.

[quote="ekatarina"]
po pravoslavlju Oni koji nisu čuli za Jevanđelje će biti suđeno po prirodnim zakonima koji su u svakom čoveku; a onima koji su čuli,a nisu poverovali...e o njima je posebna priča[/b]

Zelis li ovime reci da tko god cuje pravoslavnu nauku ali se ne obrati na pravoslavlje ne moze biti spasen? Ili zelis reci da tko god cuje evandjelje o Isusu ali ne postane krscaninom (koje god denominacije) ne moze biti spasen?


[quote="ekatarina"]
ne znam...kaže i da koji nije kršten se neće spasiti i koji se ne pričešćuje se neće spasiti..puno toga piše u Svetom pismu a ne samo nešto što nama odgovara.[/b]

Mozes li konkretno citirati stihove iz Biblije gdje to pise? (da se nitko tko nije krsten ne moze spasiti i da se nitko tko se ne pricescuje ne moze spasiti)? Hvala.

Света Тајна Крштења

КРШТЕЊЕ (грч: Βάπτισμα или Χριστιανισμός) односно Света Тајна Крштења јесте једини начин да се уђе у Цркву Христову, заједницу народа Божијег коме је глава Христос. У одељку из Светог Јеванђеља које се чита у току чина Крштења, између осталог, налазимо и заповест Христову: "Идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи у име Оца и Сина и Светога Духа." (Мт 28,19)

Рађање за нови живот могућ је само у Крштењу, јер "ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег." (Јн 3,3) Када је народ после Педесетнице чуо проповед Св. Петра упитао је: "Шта да чинимо? Α Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога." (Дап 2,37-38)

Крштење значи умирање старог човека и ново рођење у Христу. То лично искуство Васкрсења дато је сваком човеку, стварна могућност да се умре и да се "роди одозго." Управо о томе говори Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу и каже: "Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,3-5)

Крштење се у Светом Писму назива разним именима: бањом поновног рођења (Тит 3,24), просвећењем (Јев 10,32), крштењем (Гал 3,24), сахраном (Рм 6,4), Христовим обрезањем (Кол 2,11), распећем (Рм 6,6). Зато је Крштење основно хришћанско искуство, најважније стање за читав хришћански живот. Све у Цркви има свој задатак и смисао у Крштењу, јер све у Цркви потиче и живи по Васкрсењу Христовом.

У старој хришћанској Цркви, када су крштаване одрасле особе, кандидати, који су називани катихуменима, припремани су за крштење наставом која је трајала од једне до три године, а такође и молитвама Цркве, што се задржало и у данашњем чину Пређеосвећене Литургије (почевши од средопосне среде Васкршњег поста сваке године). Катихумени су постепено увођени у црквени живот посебним молитвама, тумачењем Светог Писма и Символа Вере, а такође и беседама.

Кандидате за Крштење, у старо доба, приводили су Епископу, који је у исто време био и парох и учитељ, осведочени Хришћани који су јемчили да кандидати прилазе светом Крштењу са чистим намерама. Пријем кандидата био је у почетку Васкршњег поста, испит пред Епископом на Велики Петак, а Крштење на Литургији на Велику Суботу. Будући да се данас у већини случајева деца Крштавају, катихетска настава изостаје, и оставља се за касније, када деца порасту.

Иако је Спаситељ рекао Никодиму: "<span ttyle="color:red;">Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије</span>" (Јн 3,5), Никодим га није разумео. Зашто водом? Зато што се живот не може замислити без воде, која символизује свет као космос и живот. Такође символизује уништење и смрт. Сетимо се само фараона и његовог потопа у Црвеном мору. Погружавањем у воду, новокрштени доживљава у исто време смрт и погреб, васкрсење и живот. Ο томе говори Св. Павле када каже: "Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо као што је Христос васкрснут из мртвих очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,4-5)

После призивања Светог Духа ради освећења воде, и самог чина освећења воде, освећује се уље, које се назива уљем радовања, ради помазивања онога који се Крштава. Помиње га Иполит Римски (235) као благословено уље којим се помазивала глава уз изговарање речи: "Дајем ти помазивање благословеним уљем у име Господа Бога, свемогућег Оца, Исуса Христа и Светога Духа." Помазивање уљем помиње Серапион, Епископ тмуитски, и даје у свом Евхологиону молитве приликом помазивања катихумена и после помазивања. Молитва приликом помазивања уљем оних који се Крштавају сачувана је и у седмој књизи Апостолских установа.

Са усхићењем, благодарношћу и радошћу свештеник излива освећено уље у воду, трипут, у знаку крста и сваки пут говори: "Алилуја", а неофит је спреман да прими дар новог живота у Светој Тајни Крштења, просвећење, силу и снагу. Исповедајући као сведок свега тога, свештеник говори: "Благословен је Бог који просвећује и освећује сваког човека који долази на свет (Јн 1,9), сада и увек и у све векове", а учесници све ово потврђују радосним гласом: "Амин."

Приликом помазивања прво се знаком крста помаже чело, прса, леђа, уши, руке и ноге, а потом цело тело. Некада је гранчица маслине, коју је голубица донела Ноју, била символ измирења и опроштаја после потопа, а сада, помазивање онога који ћe се крстити знак да ћe се он водом и Духом ослободити робовања греху и измирити са својим Створитељем. После помазивања освећеним јелејем (уљем), свештеник крштава неодевено дете на тај начин што га трипут погружава у воду говорећи при првом погружењу: "Крштава се раб Божји (раба Божја - име) у име Оца - амин", при другом, "и Сина - амин", и при трећем, "и Светога Духа - амин."

Погружењем новокрштени умире за овај свет и одмах се рађа Васкрсењем Христовим за нови, вечни живот. После Крштења новокрштени се облачи у белу хаљину, која се помиње у сведочанствима о овој Светој Тајни из III века. Облачењем се символички представља добијање нове људске природе чији живот треба да буде чист и светао. После једне прелазне молитве прелази се на чин Свете Тајне Миропомазања. Новокрштени се на Светој Литургији први причешћује Светим Даровима.

Zadnja promjena: ekatarina; sri 13 stu 2019, 12:35; ukupno mijenjano 1 put.