Sveto Pismo ili predaja, običaji, ljudski zakoni

Nehemia Gordon je Židov koji ne vjeruje u Mesiju. Ali on se razlikuje od ostalih konzervativnih Židova jer je on karait. Karait znači "čitalac" (Svetog Pisma), i oni su koncentrirani na Stari Zavjet. Oni su odbijali autoritet i inovacije rabina. Znači ništa Talmud, ništa Midrash, samo Sveto Pismo. On navodi pet rabisnkih prinicipa ili kako on kaže pet rabinskih grešaka, koje ću ja navesti ovdje. Da li ove greške danas nalazimo u učenjima nekih, prosudite sami.

Greška #1: Dve Tore

Prvi od tih osnovnih principa je možda i najvažniji i najdalekosežniji. To je učenje da je Mojsije primio dve Tore na gori Sinaj: jednu usmenu Toru i jednu pisanu Toru. Radi se o veoma starom konceptu, koji Talmud dodeljuje Šamaju, čuvenom rabinu koji je živeo nekoliko decenija pre Ješue:
Došao jedan ne-Jevrejin kod Šamaja i upitao ga: Koliko Tora vi imate? [Šamaj] odgovori: Dve, pisana Tora i usmena Tora (Torah She-Be'al Peh פֶּה שֶׁבְּעַל תּוֹרָה). (Babylonian Talmud, Sabbath 31a)
Dakle, fundamentalna dogma farisejizma je verovanje u “usmenu Toru”, koja se nekad naziva “Usmeni zakon”. Talmud objašnjava da je ova “usmena” Tora otkrivena Mojsiju tokom drugog otkrivenja na gori Sinaj. Prema Midrašu, ova “druga” Tora je data usmeno da bi ostala van domašaja pagana (tj. neznabožaca ili ne-Jevreja). Bog je znao da će se Tanah (Stari Zavet) prevesti na grčki, objašnjava se u Midrašu, pa je zato dao “Usmeni zakon” da bi ga sačuvao u rabinskom okruženju kao neku vrstu tajnog znanja.

Jedna od najdubljih promena u farisejizmu od I veka n.e., jeste zapisivanje Usmene Tore. Prvi koji je počeo da zapisuje bio je rabin Juda Princ, koji je oko 200 g. n.e. napisao Mišnu, kompilaciju farisejskih dogmi i pravila koji su se proučavali u rabinskim školama. Tokom sledećih vekova rabini su raspravljali o značenju raznih stihova iz Mišne i ove rasprave i objašnjenja su zapisani kao Talmud. U stvari postoje dva Talmuda. Jerusalimski Talmud je napisan u Tiberijadi oko 350 god. i nazvan je “jerusalimski” da bi dobio na renomeu. Jerusalimski Talmud se često naziva i “Palestinski Talmud”. Drugi Talmud su dovršili oko 500 god. čovek po imenu Rabina i rabin Aši u Vavilonu i nazvan je Vavilonski Talmud. U srednjem veku Jerusalimski Talmud je uglavnom bio zapostavljan, dok je Vavilonski stekao autoritet. Kada danas rabini pričaju o Talmudu, ne navodeći o kojem se radi, oni misle na Vavilonski Talmud. Treći deo usmenog zakona je Midraš i on je napisan od II do IX veka n.e. Dok su Mišna i Talmud uređeni po temama, Midraš je uređen kao neprekidan komentar
biblijskih stihova.

Fusnote:

Farisejsko učenje o drugom otkrivenju na Sinaju nalazi se u sledećem citatu iz Talmuda:
Rabin Lev bar Hama reče u ime rabina Simeona ben Lakiša: Šta se misli u stihu: 'I daću ti ploče od kamena, zakon i zapovesti, koje sam napisao da ih učiš.' (2. Mojs. 24:12) Ploče se odnose na deset Božjih zapovesti; zakon se onosi na Toru; i zapovesti se odnosi na Mišnu; koje sam napisao odnosi se na Proroke i Spise; da ih učiš se odnosi na Talmud. Ovo nam govori da je sve to dato na Sinaju. (Babylonian Talmud, Berachot 5a).
Dogma o drugom otkrivenju nalazi se i u Midrašu:
“Kada se Svemogući pokazao na Sinaju da bi dao Toru Izraelu, on je objavljivao Mojsiju po redu Sveto Pismo, Mišnu, Talmud i Midraš... Čak i ono što učenici pitaju svoje rabine, Svemogući je kazao Mojsiju tom prilikom. Nakon što se poučio iz usta Svemogućega, [Mojsije] reče: 'Gospodaru svemira! Dozvoli mi da zapišem to za njih.' [Svemogući] odgovori: 'Ne želim da im dam [sve] to napismeno... ali im dajem Sveto Pismo, dok im Mišu, Talmud i Midraš dajem usmeno'.” (Exodus Kabbah §47:1 [uporedi Lehrman Translation p. 536])
Farisejsko učenje o “Usmenom zakonu” kao tajnom znanju datom rabinima nalazi se u sledećem citatu iz Midraša:
“[Bog] reče [Mojsiju]: 'Ne želim da im dam to napismeno, pošto znam da će idolopoklonici vladati nad njima u budućnosti i da će im uzeti [Sveto Pismo] koje će idolopoklonici prezreti. Zato im dajem Sveto Pismo u pismenom obliku, ali im Mišnu, Talmud i Midraš dajem usmeno, tako da kad dođu idolopoklonici i pokore [Izrael], [Izrael] će i dalje biti odvojen od njih'.” (Exodus Rabbah §47:1 [uporedi Lehrman Translation p. 536])
Od vremena vavilonskog ropstva u VI veku p.n.e, pa sve do 1956 god. u Vavilonu se nalazila velika i napredna jevrejska zajednica. 1956. god. Arapska država Irak je proterala čitavu zajednicu Vavilonskih Jevreja, koji su, da ironija bude veća, tamo boravili duže od samih Arapa.

Zadnja promjena: Krizostom; čet 12 stu 2009, 10:43; ukupno mijenjano 3 put/a.

Greška #2: Autoritet rabina

Drugi osnovni princip rabinsko/farisejskog judaizma je verovanje da rabini imaju apsolutni autoritet da tumače Sveto Pismo, i sve što oni kažu na religioznom planu je obavezujuće, čak iako je jasno da je neistina. To je najbolje izraženo rabinskom dogmom da ako rabini kažu da je desno na levoj strani, a levo na desnoj strani, tome se moraš povinovati. Dok sam odrastao to je bio moj svakodnevni problem. Stalno bih dolazio do mojih rabina i žalio se da izgleda kako se ovo ili ono tumačenje u Talmudu direktno kosi sa rečima iz Svetog Pisma. Meni je svaki put rečeno da su to rabini komentarisali i da ja ne smem to dovoditi u pitanje.

Jednog dana jedan od mojih rabina me je seo da me ubedi u apsolutni autoritet rabina. Počeo je da mi priča priču o rabinu Eliezeru koja se nalazi u Vavilonskom Talmudu traktat Baba Metsia, str. 59b. Rabin Eliezer je bio najveći rabinski mudrac i učitelj legendarnog rabina Akive. Jednog dana rabin Eliezer je učestvovao u debati sa ostalim rabinima oko jedne stavke rabinskog zakona. Rabin Eliezer je tvrdio da određena vrsta peći može postati ritualno nečista dok su ostali rabini tvrdili da ne može. Talmud govori da je “tog dana rabin Eliezer izneo sve moguće argumente”, ali da nije mogao da ubedi ostale rabine. Rabin Eliezer je osećao veliku frustraciju. Njegovi racionalni argumenti su jasno govorili da je on u pravu, ali to nije bilo dovoljno da ubedi ostale rabine da promene svoj stav. I šta sad da radi? U očaju rabin Eliezer se koristi čudima, pa povika: “Ako sam ja u pravu neka ovo drveće to pokaže!” I odjednom, rabini u školi začuše veliku buku i kad pogledaše napolje, čitav jedan voćnjak bio je iščupan i lebdeo je u vazduhu. Rabini su bili zadivljeni, ali se okrenuše rabinu Eliezeru i kazaše: “Mi ne slušamo drveće.” Rabin Eliezer pokuša ponovo i povika: “Ako sam u pravu neka reka to pokaže!” Tada svi potrčaše iz škole napolje i videše reku kako teče uzvodno. I sada se rabini zadiviše, ali se okrenuše rabinu Eliezeru i kazaše: “Mi ne slušamo reke.” Sada rabin Eliezer poče da ključa i viknu: “Ako sam u pravu neka zidovi škole to pokažu!” I zidovi odmah počeše da se krive. Ali rabini kazaše: “Mi ne slušamo zidove.” Ne znajući šta sad da radi rabin Eliezer viknu: “Ako se zakon slaže sa mnom, neka se to pokaže sa Neba!” Istog trena, svi koji su bili u školi čuše glas sa neba kako govori: “Zašto se raspravljate sa rabinom Eliezerom, kad vidite da se sve stvari iz zakona slažu s njim!” Rabini su opet bili impresionirani, ali rekoše: “Izvini, ali mi ne slušamo Nebo.” I dok je moj rabin pričao tu priču, on otvori 5. Mojsijevu 30:12 gde se kaže da Tora “nije na nebesima”. Svakako, ta fraza je deo stiha koji govori da nema opravdanja da se ne sledi Tora, jer ona nije na nebesima ili preko mora, već u našim srcima i ustima. Jevreji su čuli Toru direktno od Mojsija i znali su tačno šta ona znači, i zato nije bilo opravdanja da je ignorišu. Ali isti taj stih je poslužio ovim rabinima kao opravdanje pred rabinom Eliezerom zbog čega ne slušaju Stvoritelja u vezi Tore. Kada je Tora jednom dana, ona više nije na nebesima i zato Bog ne treba da je tumači. Zaključak mog rabina iz cele te priče je: tumačenje rabina je čak iznad direktne objave samog Boga, pa ko sam ja da to dovodim u pitanje. Kada mi je rabin ispričao ovu priču, okrenuo sam se prema njemu i zahvalio. Rekao sam da je to ono što je trebalo da čujem. Od tada nemam nikave sumnje u vezi Usmenog zakona i rabina, jer znam zasigurno da to nije od Boga.

Kasnije kada sam odrastao, pročitao sam istu tu priču o rabinu Eliezeru direktno iz Talmuda i video sam da se ona nastavlja. Nakon konfrontacije između rabina Eliezera i ostalih rabina, jedan od rabina se šetao kroz šumu, kad naiđe na proroka Iliju (rabini veruju da Ilija komunicira sa mnogima od njih). I ovaj rabin upita Iliju šta je Bog rekao kad je čuo da je škola izjavila da neće da slušaju nebesa. Ilija je kazao da se u tom trenutku Stvoritelj nasmejao i rekao: Banai nichuni, banai nichuni (נִּצְחוּנִי בָּנַי נִּצְחוּנִי בָּנַי) “Sinovi moji me pobediše! Sinovi moji me pobediše!” (Babylonian Talmud, Baba Metsia 59b).

Fusnote:

Midraš govori o autoritetu rabina:
“Čak iako te uče da je desno levo, a levo desno, moraš ih slušati.” (Sifre Deuteronomy §154 on Deuteronomy 17:11 [Finkelstein ed. p. 207; uporedi Hammer Translation p. 190])
Vidi i Rashi on Deuteronomy 17:11 [Mosad Harav Cook ed. p. 151; Isaiah and Sharfman Translation p. 163]. O ovome prorok kaže: “Teško onima koji nazivaju zlo dobrom, a dobro zlom, koji govore da je tama svetlost, a svetlost tama i slatko zovu gorko a gorko slatko.” (Isaija 5:20)
Ta priča o rabinu Eliezeru je poznata pod nazivom “Peć Ahnai”, prema nazivu te vrste peći.

Greška #3: Nerazumno tumačenje


Treća rabinska greška je korišćenje nerazumnog tumačenja. Tora nam govori tačno kako da razumemo njene reči. U 5. Mojsijevoj 31 postoji zapovest da se sav narod Izraela – muškarci, žene, deca i stranci na vratima – sakupe na Praznik Senica svake sedme godine da slušaju čitanje Tore. Svrha ovog javnog čitanja je da Izraelci čuju, nauče i žive po Tori:
Sabravši narod, ljude i žene, decu i došljake, koji budu u mestima tvojim, da čuju i uče da se boje Gospoda Boga vašeg, i drže i tvore sve reči ovog zakona; I sinovi njihovi, koji još ne znaju, neka čuju i uče bojati se Gospoda Boga vašeg, dokle ste god živi na zemlji u koju idete preko Jordana da je nasledite. (5. Mojs. 31:12-13)

Svrha ovog javnog čitanja bila je da se običan čovek nauči Tori, slušajući, učeći i živeći po njoj. Treba se podsetiti da u to vreme običan čovek nije imao Toru u svojoj kući. Da bi načinio kopiju Tore, čovek je morao da zakolje čitavo stado ovaca da bi dobio dovoljno kože, a zatim da plati pisara da sedne oko godinu dana da sa velikim naporom napiše vernu kopiju Tore. Zato se carevima zapoveda u 5 Mojs. 17:18 da načine sebi jednu kopiju Tore. Izraelskom caru je, naime, neophodna Tora kao stalni vodič za vladanje. Ali prosečni Izraelac nije mogao sebi priuštiti primerak Tore, tako da je jedini pristup božanskom učenju bilo javno čitanje svakih sedam godina.
Ono što mi učimo iz 5. Mojs. 31 jeste da je Tora napisana tako da bude sasvim razumljiva tim starim Izrailjcima, koji su mogli samo da je čuju. Kada tumačimo Toru danas, mi treba da se postavimo na mesto tih običnih Jevreja koji slušaju Toru dok im se čita. Svakako, mi imamo jedinstven izazov koji oni nisu imali. Moramo premostiti jaz od 3500 godina kulture i jezika. Iako je hebrejski jezik govorni jezik u savremenom Izraelu, jevrejski jezik iz Svetog Pisma se prilično razlikuje od njega, tako da moramo razumeti jezik onako kako je korišćen kada je Tora nastala. Kada prebrodimo taj kulturni i jezički jaz, moramo se pitati: “Kako bi stari Izraelac razumeo Toru u Mojsijevo vreme?” Svako tumačenje koje nije jasno običnom jevrejskom pastiru iz tog doba, koji sluša javno čitanje, nije ono zašto je Tora namenjena.
Problem je u tome što rabini tumače Toru koristeći ono što se danas naziva midraško tumačenje. U midraškom tumačenju, reči se uzimaju van konteksta pa im se onda dodeljuje značenje. Dobar primer je 2. Mojs. 23:2 gde piše:
Ne idi za množinom na zlo, i ne govori na sudu povodeći se za većim brojem da se izvrne pravda. (2. Mojs. 23:2)
Ovaj stih govori da čovek nije kriv samo zato što svi govore da je kriv. To bi bilo izopačivanje pravde. Mi treba da svedočimo za istinu bez obzira na posledice, čak i kada smo jedini glas razuma. Rabini uzimaju ovaj stih i izvode sasvim drugačiji princip iz njega. Oni, jednostavno, odbacuju reči sa početka i kraja ovog stiha:

Ne idi za množinom na zlo, i ne govori na sudu povodeći se za većim brojem da se izvrne pravda. (2. Mojs. 23:2)
Ono što preostaje je “povodeći se za većim brojem.” Izvučene iz svog originalnog konteksta, ove reči se tumače kao zapovest “povodi se za većinom”. Šta god kaže većina rabina mora da se posluša, jer 2. Mojs. 23:2 govori “povodi se za većinom”. Ništa za to što 2. Mojs. 23:2 u stvari govori da se ne treba povoditi za većinom, već za istinom. To nije važno zato što rabini imaju isključivo pravo da tumače onako kako im odgovara. Izvlačenje reči iz konteksta i iskrivljavanje njihovog značenja je uobičajeni rabinski pristup Svetom Pismu. Strogo govoreći, ovaj pristup ne tumači već stvara. On koristi slučajne glasovne delove stvarajući novo značenje, koje nema nikakve prirodne veze sa rečima iz Pisma.

Fusnote:

Midraško tumačenje se ponekad naziva i “hermeneutsko” ili “homiletičko” tumačenje.
Babylonian Talmud, Baba Metsia 59b. “Zapovest” da se sledi većina rabina je, u stvari, jedan od osnovnih principa farisejizma. Majmonid objašnjava da ako se vodi rasprava o bilo kojem zakonu između 1001 rabina i 1000 proroka, jedan je dovoljan da bi se sledilo učenje 1001 rabina.

Greška #4: Predanje


Četvrta greška rabinizma je posvećenje predanja ili narodnih običaja. Rabini veruju da ako nešto radi čitava jevrejska zajednica tokom dužeg vremenskog perioda, onda taj običaj, koji se naziva minhag (מִנְהָג), postaje obavezujući za čitavu zajednicu. Ovaj princip je sačuvan u izreci minhag jisrael tora hi (הִיא תּוֹרָה יִשְׂרָאֵל מִנְהָג) “Običaj u Izraelu je zakon”, ili bukvalno prevedeno, “Običaj u Izraelu je Tora”. Klasičan primer je nošenje kipe, tj. jevrejske kapice. Taj običaj je bio nepoznat u talmudsko doba. Ovaj običaj je nastao u srednjem veku i nakon nekoliko stotina godina, postao obavezujući. Danas, jedan od najosnovnijih rabinskih zakona govori da muškarac ne sme hodati dva metra nepokrivene glave, kao ni moliti se (čak i sedeći) nepokrivene glave. Ovakvi posvećeni običaji predstavljau direktno kršenje Tore koja nam zapoveda:
Ništa ne dodajte k reči koju vam ja zapovedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovesti Gospoda Boga svog koje vam ja zapovedam. (5. Mojs. 4:2)

Isti princip je ponovljen u 5. Mojs. 12:32 (13:1 u Tanahu):
Šta vam god ja zapovedam sve držite i tvorite, niti šta dodajte k tome ni oduzmite od toga. (5. Mojs. 12:32)
Slično nalazimo i u Pričama Solomunovim:
Ništa ne dodaj k rečima Njegovim, da te ne ukori i ne nađeš se laža. (Priče 30:6)
Pretvaranje običaja u zakon, bez obzira koliko je star taj običaj, jeste kršenje Tore, a oni koji su to uradili postaju lažovi.

Fusnote:

Chidushei Ramban, Pesachim 7b [Or Olam ed. p. 8a]; Beit Yoseph, Orach Chayim 128:6 [vol. 1 p. 111b]; MishnahBerurah 125:8 [vol. 1 p. 300].
Talmud navodi:
“Muškarci ponekad pokrivaju svoju glavu, a ponekad ne, ali ženska glava je uvek pokrivena, a deca su uvek gologlava. (Babylonian Talmud, Nedarim 30b)
Sbulchan Aruch, Orach Hayyim 2:6 [vol. 1 pp. 11-12]; Bi'ur Halachah, 91 [vol. 1, p. 248].

Greška #5: Ljudski zakoni

Peta rabinska greška je uvođenje novih zakona. Ovi novokomponovani rabinski zakoni se nazivaju takanot (תַּקָּנוֹת) “propisi, ispravke, reforme” ili micvot derabanan (דְּרַבָּנָן מִצְוֹת) “rabinske zapovesti”. Klasičan primer takane “propisa” (takana je jednina od takanot) je pranje ruku, zakonski propis koji su doneli rabini. Pošto su rabini doneli ovaj propis, a pošto nam je Bog, navodno, zapovedio da slušamo rabine (bar u skladu sa Usmenim zakonom), može se izreći sledeći blagoslov: “Blagosloven da si ti Gospode, kralju sveta, koji si nas posvetio zapovestima svojim i zapovedio nam da peremo ruke.”
Nakon što sam objasnio ovih pet rabinskih grešaka svom prijatelju hrišćaninu koji se drži Tore, počeo sam da shvatam da ono što je za mene bila druga priroda, bilo je nešto sasvim strano nekome ko ne poznaje rabinsko-farisejski judaizam. Sada shvatam u koliko teškoj poziciji se nalazi moj prijatelj. Kao “hrišćanin koji se drži Tore” on je pokušao da shvati poruku koja je izrečena judejskim i galilejskim Jevrejima pre 2000 godina. Ali on uopšte nije shvatao srž Ješuine poruke, pošto nije ništa znao o “Pet grešaka” koje su rabini pokušavali da nametnu jevrejskoj populaciji stare Judeje i Galileje. Kada je pročitao da je Ješua ukinuo “predanje starih” o pranju ruku, mislio je da se radi o ukidanju Tore. Ali meni je bilo očigledno da Ješua govori protiv farisejskih amandmana i tako podržava Toru. To je i mislio kad je rekao: “Zašto i vi prestupate zapovest Božiju za predanje svoje?” Vi prestupate 5. Mojs. 4:2 i 12:32, dodajući svoje propise Tori.

Ješua nastavlja: “I ukidoste zapovest Božiju za predanje svoje.” (Matej 15:6) Držeći ljude zauzete farisejskim propisima, rabini su odvojili ljude od Tore. Ovo je poruka koja zvuči danas isto kao i pre 2000 godina. Oko 70% Jevreja u današnjem Izraelu su sekularisti, što znači da ne žive po Tori. Ako pitate prosečnog Izraelca, zašto je izbacio Toru iz svog života, on će vam odgovoriti da je “biti religioznim” isuviše teško i da to ne može nikako biti ono što Bog traži od njega. Ako ga pitate za primer, on će vam navesti hiljadu i jednu stvar koju rabini zahtevaju a koje nemaju osnovu u Tori. Pa ti sekularisti nisu glupi. Oni znaju da ti rabinski propisi nisu iz Tore, ali ne shvataju da postoji način da se živi po Tori, a da ne budu uvučeni u rabinske inovacije. Na taj način “odbacuju bebu zajedno sa vodom”. U stvari, postavljajući takve, od ljudi postavljene propise, rabini teraju ljude od Tore.

Fusnote:

Nasuprot micvot derabanan (דְּרַבָּנָן מִצְוֹת) “zapovesti naših rabina” stoje micvot deorajta (דְּאוֹרָיְיתָא מִצְוֹת) “zapovesti Tore”. Nasuprot takana “(rabinski) amandman” stoji halaha (הֲלָכָה) “(biblijski) zakon”.

Isus je bio karaita, reformatori su bili karaiti. No, jesi li ti karaita, ili slijediš predaju, običaje, ljudske zakone, tumačenja rabina?

Krizostom je napisao/la:

Isus je bio karaita, reformatori su bili karaiti. No, jesi li ti karaita, ili slijediš predaju, običaje, ljudske zakone, tumačenja rabina?

Nisam karaita, slijedim predaju, običaje, ljudske zakone i tumačenja rabina, zašto?

Sva nauka, svi napuci korisni za život jednog kršćanina, nalaze se u Svetom Pismu....
Duh Svetei je vodio proroke, apostole, te su zapisali ono što je važno....poslije smrti apostola, u Crkvu se uvlače razne nebiblijske doktrine....i stoga za mene izjave svetih otaca ne igraju nikakvu ulogu....oni sami su bili kontradiktorni....stoga neke izjave tih otaca nemaju uporište u Bibliji...

Tako jedna predaja kaže kako su anđeli prenijeli crkvu u kojoj navodno boravila Marija, ne znam sad kako ide priča, i ta crkva se nalazi u Italiji...zatim uznesenje Marijino bilo je 1950. godine....gdje to stoji u Bibliji....to je pak autoritet svećenika (rabina) koji su to objavili kao dogmu....a ljudskih zakona ima tonu, da i ne govorim o tome....

Pošto se karaizam pojavio dosta kasno, u srednjem vijeku, pošto je Isus slavio Pashu po sederu ustanovljenom predajom, referirao se na tzv. "apokrife", a o NZ-nim piscima da i negovorimo, onda moj karaizam otpada. Jer, karaizam u Isusovo vrijeme nije postojao, sve da i je, vidimo da ga nije šišao previše, a sve da je On bio karaita, pisci NZ-a nisu, prema tome, stoje u kontradikciji sa vlastitim Učiteljem.

Krizostom:

Sva nauka, svi napuci korisni za život jednog kršćanina, nalaze se u Svetom Pismu....

Korisni, ali ne i dostatni. Jer u Pismu se apsolutno ne nalaze ni kanon ni inspiriranost.

Što se tiče predaja, ako misliš na katoličke, onda preslabo poznaješ katolički nauk. Predaja o "marijinoj kući" ne ulazi u vjeru ni u Predaju. Svatko može biti fenomenalan katolik, bez da vjeruje u takve stvari.
Predaja i sveti oci nisu jedno te isto. KC nikada nije poistovjećivala ove dvije stvari (pravoslavlje je možda na tom tragu).

Tko kaj doda Pismu Bog će njemu dodati, isto i ak obrnuto učini.

Haim rece da se u Pismu ne nalazi inspiriranost, sto je u suprotnosti sa onim sta kaze apostol Pavle u poslanici Timotiju gde se kaze da je celo Pismo nadahnuto. Ako Pismo nije nadahnuto, ko je onda nadahnut, rimski pontifex s crkvenim uciteljstvom ili predaja. Nemoj mi reci da su ti oholi pontifexi koji su cinila razna zla dela nadahnuti, a isto tako i doneli vazne zakljucke koji su i danas dan vazni.

U vezi Pavlove izjave Timoteju, vidi ovdje: http://haim.blog.hr/2008/11/index.html#dan25

Dakle, ne znači ništa.