Misao dana

Tko vjeruje da je sretan,on je doista sretan.
Mnogi su ljudi nesretni jer su izabrali biti nesretni.

Strah je Gospodnji početak spoznaje, ali ludi preziru mudrost i pouku.
Izreke 7.1

Sve je moguće ostvariti ako čovjek:
1. čistih misli zatraži ono što mu zaista treba
2. ljubavlju zapečati, osmijehom zahvali
3. strpljenjem poduči, razumijevanjem oprosti
http://blog.vecernji.hr/vera-cudina/2010/10/04/ah-tastina-svoju-negiramo-u-tudu-upiremo/?__utma=1.676070330.1286378651.1286378651.1286378651.1&__utmb=1.1.10.1286378651&__utmc=1&__utmx=-&__utmz=1.1286378651.1.1.utmcsr=katolicki.info|utmccn=(referral)|utmcmd=referral|utmcct=/forum/viewtopic.php&__utmv=-&__utmk=232007839

-Više vrijedi onaj ko zna slušati, nego onaj ko zna govoriti.
-Bolje je s mudrim plakati, nego sa budalom pjevati.
-Svojstvo je ludosti tudje mane vidjeti, a svoje zaboraviti.
<a href="http://izreke.com.ba/">izreke</a> i <a href="http://izreke.com.ba/poslovice.html">poslovice</a>

" Koga Bog hoće da upropasti najpre mu pamet oduzme"
Lav Nikolajevič Tolstoj

Castaneda:

A jedna žena prozbori i reče: Govori nam o Boli.

A on kaza:
Vaša je bol lomljenje ljuske koja zatvara vaše poimanje. Kao što se ljuska ploda mora slomiti da bi mu jezgra izišla na vidjelo, tako i vi morate upoznati bol.
I ako vam se srce uzmogne diviti svakidašnjim čudesima života, vaša vam se bol neće činiti ništa manje čudesnom od radosti;
I prihvatit ćete doba svojega srca, kao što uvijek prihvaćate godišnja doba što prolaze nad vašim poljima. I gledat ćete spokojno kroza zime svojega bola.
Mnogo ste svoga bola sami odabrali.
To je gorki napitak kojim liječnik u vama vida vaše bolesno jastvo.
Stoga, vjerujte liječniku, i popijte njegov lijek tiho i spokojno;
Jer, njegovu ruku, ako i jest teška i tvrda, nježno vodi ruka Nevidljivoga,
I posuda koju donosi, ako vam i peče usne, načinjena je od gline što ju je Grnčar ovlažio svojim svetim suzama.
Castaneda:
I jedan čovjek reče: Govori nam o Samospoznaji.

A on odvrati govoreći:
Vaša srca znaju u tišini tajne dana i noći. Ali, vaše uši žeđaju za glasom o znanju vašega srca.
Željeli biste saznati u riječima ono što ste oduvijek znali u misli.
Željeli biste prstima opipati golo tijelo svojih snova.
I dobro je što je tako.
Skriveno vrelo vaše duše svakako mora izbiti i poteći, mrmoreći, k moru;
A blago vaših bezdanih dubina otkrilo bi se vašim očima.
Ali, neka ne bude tezulje da izmjeri vaše neznano blago;
I ne tražite dubine svojega znanja sa štapom ili dubinomjerom.
Jer, jastvo je bezdano i neizmjerno more.

********************************************************************************************

Ne recite: »Našao sam istinu«, nego radije:
»Našao sam jednu istinu.«
Ne recite: »Našao sam put duše.«
Recite radije: »Sreo sam dušu gdje ide svojim putem.«
Jer, duša kroči svim putovima.
Duša ne ide po koncu niti raste poput trske.
Duša se otvara kao lotos sa bezbroj latica.
Castaneda:

Tada reče učitelj: Govori nam o Poučavanju.

A on reče:
Nitko vam ne može otkriti ništa osim onoga što je već ležalo, poluusnulo, u počecima vašega znanja. Učitelj koji se šeće u sjeni hrama, među učenicima, ne daje od svoje mudrosti nego od svoje vjere i svoje ljubavi.
Ako je doista mudar, ne nudi vam da uđete u kuću njegove mudrosti nego vas radije vodi do praga vašega duha.
Zvjezdar vam može govoriti o svojem poimanju svemira, ali vam on ne može dati svojega poimanja.
Glazbenik vam može pjevati o ritmu koji je u cijelome svemiru, ali vam ne može dati uho koje hvata ritam, ni glas koji ga odražava.
A onaj koji je upućen u znanost o brojevima može govoriti o područjima težine i mjere, ali vas ne može odvesti onamo.
Jer viđenje jednoga čovjeka ne uzajmljuje svoja krila drugome čovjeku.
I kao što svaki od vas sam stoji u Božjem znanju, tako mora svaki od vas biti sam u svojem poznavanju Boga i u svojem poimanju zemlje.
Castaneda:

A jedan mladić reče: Govori nam o Prijateljstvu.

I on odvrati govoreći:
Vaš je prijatelj zadovoljenje vaših potreba.
On je vaše polje koje zasijavate s ljubavlju, a žanjete sa zahvalnošću.
On je vaša trpeza i vaše ognjište.
Jer, dolazite k njemu gladni, i ištete od njega spokoja.
Kad vaš prijatelj iznosi svoje mišljenje, ne bojite se reći »ne«, niti se suzdržavate od »da«.
I kad on šuti, vaše srce ne prestaje osluškivati njegovo srce;
Jer, bez riječi, u prijateljstvu, sve se misli, sve čežnje, sva iščekivanja rađaju i dijele s radošću koja se ne izvikuje.
Kad se opraštate s prijateljem, ne žalostite se;
Jer, što najviše volite u njemu, može biti razgovjetnije kad je odsutan, kao što je planina planinaru razgovjetnija iz doline.
I neka u prijateljstvu ne bude druge svrhe osim produbljivanja duha.
Jer, ljubav koja traži išta drugo do očitovanja vlastite tajne nije ljubav nego bačena mreža: hvata samo što je beskorisno.
I neka vaše najbolje bude za prijatelja.
I ako mora upoznati vašu oseku, neka upozna i vašu plimu.
Jer, što vam je prijatelj da biste ga tražili da s vama ubija vrijeme?
Potražite ga uvijek da oživite vrijeme.
Jer, njegovo je da vam ispuni potrebu, a ne prazninu;
I neka u slatkoći prijateljstva bude smijeha, i diobe radosti.
Jer, u svježini sitnica srce nalazi svoje jutro i okrepljuje se.
Castaneda:

A učenjak reče: Govori o Razgovoru.

I on odvrati govoreći:
Razgovarate kad više niste u miru sa svojim mislima;
I kad više ne možete izdržati u samoći srca, živite na svojim usnama, a glasnost biva zabava i razbibriga. I u mnogom vašem razgovoru mišljenje je napol ubijeno.
Jer, misao je ptica prostora, i u krletki riječi može doista raširiti krila, ali ne može letjeti.
Ima ih među vama koji traže razgovorljive, iz straha da ne budu sami.
Tišina samotnosti otkriva njihovim očima golo jastvo, i rado bi umakli.
A ima ih koji razgovaraju, te, ne znajući i bez predumišljaja, otkrivaju poneku istinu koju sami ne mogu razumjeti.
A ima ih s istinom u sebi, ali je ne izgovaraju riječima.
U grudima takvih duh boravi u ritmičkoj tišini.
Kad prijatelja sretnete na putu ili na sajmu, neka duh u vama pokrene vaše usne i upravlja vašim jezikom. Neka glas u vašem glasu govori uhu u njegovu uhu.
Jer, njegova će duša čuvati istinu vašega srca, kao što se pamti okus vina, kad se i boja zaboravi, a ni posude više nema.

" Setio sam se jedne priče u kojoj vojnici koji se nalaze na prvoj liniji fronta pod neprijateljskom vatrom se trude da rade stalno nešto samo da skrenu pažnju sa opasnosti koja im preti. Baš tako kao ti vojnici je čovečanstvo pokušava da neki kroz kocku, neki kroz piće neki kroz posao pokušavaju da pobegnu od pritiska realnosti života"
Lav Nikolajevič Tolstoj

Mali princ predje pustinju i srete samo jedan cvet. Cvet sa tri listica, ne beznacajni cvetic...
-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori cvet.
-Gde su ljudi? uctivo zapita mali princ.
Cvet je jednog dana video neki karavan kako prolazi:

-Ljudi? Ima ih, verujem, pet ili sest. Spazio sam ih pre mnogo godina. Ali nikad se ne zna gde su. Nestalni su kao vetar. Nemaju korena i to im mnogo smeta.
-Zbogom, rece mali princ.
-Zbogom, rece cvet.
Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine planine koje je dotada poznavao bila su tri vulkana koji su mu dopirali do kolena. A ugasenim vulkanom sluzio se kao stolicicom. "Sa jedne visoke planine kao sto je ova, pomisli on u sebi, obuhvaticu pogledom celu planetu i sve ljude..." Ali je primetio samo ostre kamene vrhove.
-Dobar dan, rece on za svaki slucaj
-Dobar dan... dobar dan... dobar dan... odgovori odjek.
-Ko ste vi? upita mali princ.
-Ko ste vi... ko ste vi... ko ste vi... odgovori odjek.
-Budite mi prijatelji, ja sam sam, rece on.
-Ja sam sam... ja sam sam... ja sam sam, odgovori odjek.
"Cudne li planete! pomisli on tada. Sva je suva i siljata i sva slana.
Ali se desi da mali princ, posto je dugo koracao po pesku, kamenju i snegu, najzad pronade neki put. A svi putevi vode ka ljudima.
-Dobar dan, rece on.
Bio je to vet pun rascvetalih ruza.
-Dobar dan, odgovorise ruze.
Mali princ ih pogleda. Sve su licile na njegovu ruzu.

-Ko ste vi? upita on zaprepascen.
-Mi smo ruze, rekose one.
-Oh! rece mali princ.
Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruza mu je pricala da je ona jedistveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo ih je pet hiljada potpuno istih!
"Ona bi bila vrlo uvredjena kad bi to videla, pomisli on... strasno bi se zakasljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smesna. I ja bih bio prinudjen da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre..."
Zatim pomisli opet: "Verovao sam da sam bogat sto imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo obicnu ruzu. Nju i moja tri vulkana koja mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan mozda zauvek ugasen; sve to ne cini me bas tako velikim princom..." I on leze na travu i gorko zaplaka.
Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.
-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se ugram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?
-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori skretnicar.
-Sta to radis? upita ga mali princ.
-Odabiram putnike, po sveznjevima od hiljadu, odgovori skretnicar. Ispracam vozove koji ih odnose cas na desnu stranu, cas na levu.
Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeci kao grmljavina, zatrese skretnicarevu kucicu.
-Prilicno se zure, rece mali princ. Za cim jure?
-To ne zna cak ni masinovoda, rece skretnicar.
I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.
-Zar se vec vracaju? upita mali princ.
-To nisu isti, rece skretnicar. To je razmena.
-Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?
-Covek nikad nije zadovoljan tamo gde je, rece skretnicar.
I zagrme treci osvetljeni brzi voz.
-Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.
-Ne gone oni nikoga, rece skretnicar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.
-Samo deca znaju sta zele, rece mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma vazna, i ako im je neko oduzme, ona placu...
-Srecni su, rece skretnicar.
-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, rece trgovac.
To je bio trgovac savrsenih pilula koje gase zed. Covek proguta jednu nedeljno i ne oseca vise potrebu da pije.
-Zasto to prodajes? upita mali princ.
-To je velika usteda u vremenu, rece trgovac. Strucnjaci su proracunali. Covek ustedi pedeset tri minuta nedeljno.
-A sta radi za tih pedeset i tri minuta?
-Radi sta hoce.
"Kad bih ja imao, rece u sebi mali princ, kad ja imao slobodnih pedeset tri minuta, uputio bih se sasvim lagano nekom izvoru..."
Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slusao pricu o trgovcu ispio sam poslednju gutljaj svoje zalihe vode.
-Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja jos nisam popravio svoj avion, a nemam vise nista za pice, i ja bih isto tako bio vrlo srecan kad bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!
-Moja prijateljica lija, rece mi on...
-Mali moj, nije vise rec o lisici!
-Zasto?
-Zato sto cemo umreti od zedi...
On nije razumeo moju misao, te mi odgovori:
-Dobro je kad covek ima prijatelja, cak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan sto sam imao lisicu za prijatelja...
"Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nije ni gladan ni zedan. Dovoljno mu je malo sunca..."
Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:
-I ja sam zedan... hajde da potrazimo neki bunar...
Napravih jedan umoran pokret: glupo je traziti bunar na srecu, u beskrajnoj pustinju. Ipak krenusmo.
Posto smo satima koracali, cuteci, pade noc, i zvezde pocese da se pale. Primecivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog zedi. Reci malog princa vrzmale su mi se po pameti:
-I ti si dakle zedan? zapitah ga.
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Rece mi jednostavno:
-Voda moze biti dobra i za srce...
Nisam razumeo njegov odgovor, ali ucutah... Znao sam da ga nije trebalo ispitivati.
Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog cutanja, on dodade:
-Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga covek ne vidi...
Odgovorih "naravno" i posmatrah bez reci pescane nabore na mesecini.
-Pustinja je lepa, dodade on...
I to je bila istina.. Uvek sam voleo pustinju. Covek sedne na neku pescanu dinu. Ne vidi nista. Ne cuje nista. Pa ipak nesto svetluca u tisini...
-Ono sto krasi pustinju, rece mali princ, to je sto se u njoj negde skriva bunar...
Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali stanovao sam u jednoj staroj kuci, za koju se pricalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije nasao, a mozda ga cak nije ni trazio. Ali je njime bila zacarana cela kuca. Moja kuca je duboko u sebi skrivala jednu tajnu...
-Da, rekoh malom princ, bilo da je u pitanju kuca, zvezde ili pustinja, ono sto cini njihovu lepotu nevidljivo je!
-Milo mi je, rece on, sto se slazes sa mojom lisicom.
Posto je mali princ zaspao, uzeh ga u narucje i ponovo krenuh. Bio sam uzbudjen. Cinilo mi se kao da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je cak da na Zemlji nema niceg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesecini, to bledo celo, te zatvorene oci, te pramenove kose koji su leprsali na vetru i govorio u sebi: ja ovde vidim samo ljusku. Najvaznije je nevidljivo...
Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh jos: "Ono sto me najvise uzbuduje kod ovog malog usnulog princa to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruze, koja traci u njemu kao plamen lampe, cak i kada spava..." I cinio mi se jos krhkiji. Treba dobro cuvati lampe: najmanji vetric moze ih ugasiti...
I, iduci tako, pronasao sam pred zoru bunar.
-Ljudi se, rece mali princ, tiskaju po brzim vozovima, ali ne znaju vise sta traze. Onda postaju nemirni i vrte se u krugu...
I dodade:
-Ne vredi...
Bunar do koga smo stigli nije licio na bunare u Sahari. Saharski bunari su obicne rupe iskopane u pesku. Ovaj je licio na seoski bunar. Ali tu nije bilo nikakvog sela i ja sam mislio da sanjam.
-To je neobicno, rekoh malom princu, sve je spremno: cekrk, vedro i uze...
On se nasmeja, dodirnu uze, i pusti da se cekrk odmota. Cekrk zaskripa kao sto skipi stari petao na krovu kad dugo nije bilo vetra.
-Cujes li, rece mali princ, mi smo probudili ovaj bunar i on peva...
Nisam zeleo da se napreze:
-Pusti mene, rekoh mu, to je suvise tesko za tebe.
Polako sam digao vedro do kamene ograde. Tu sam ga cvrsto uglavio. U usima mi je jos brujala pesma cekrka, a u vodi koja je jos podrhtavala, video sam kako podrhtava sunce.
-Zedan sam te vode, rece mali princ, daj mi da pijem...
I ja sam razumeo sta je trazio!
Podigao sam vedro do njegovih usana. Pio je zatvorenih ociju. Bilo je tiho kao na svecanosti. Ta voda je bila vise nego hrana. Ona je proizasla iz hod pod zvezdama, iz pesme cekrka, iz napora mojih ruku. Prijala je srcu kao poklon. Kad sam bio mali, svetlost bozicnjeg drvca, muzika ponocne sluzbe, blagi osmesi davali su mom bozicnjem poklonu svu njegovu car.
-Ljudi sa tvoje planete, rece mali princ, gaje pet hiljada ruza samo u jednom vrtu... i nisu u stanju da u njima nadju ono sto traze...
-Nisu u stanju da nadju, odgovorih...
-A ipak ono sto traze, moze se naci u jednoj jedinoj ruzi ili u malo vode...
-Naravno, odgovorih.
A mali princ dodade:
-Ali oci su slepe. Treba traziti srcem.
Napio sam se. Disao sam duboko. Pesak u zoru ima boju meda. Bio sam srecan i zbog te boje meda. Zasto je morala da se umesa tuga...
-Treba da odrzis svoje obecanje, rece mi mali princ, koji je opet seo pored mene.
-Kakvo obecanje?
-Znas i sam... brnjicu za moju ovcu... ja sam odgovoran za onaj cvet!
Izvukoh iz dzepa moje nedovrsene crteze. Mli princ ih spazi i rece smejuci se:
-Tvoji baobabi lice pomalo na kupus...
-Oh!
A ja sam bio tako gord na baobabe!
-Tvoja lisica... njene usi... lice pomalo na rogove... isuvise su duge!
On se i dalje smejao.
-Nepravedan si, malisa, nisam nikad umeo nista da crtam sem zmijskog cara spolja i iznutra.
-Oh! Bice dobro, rece on, deca razumeju.
Nacrtao sam dakle brnjicu. Srce mi se steglo dok sam mu je davao:
-Ti imas neke namere za koje ja ne znam...
Ali on mi ne odgovori. Samo mi rece:
-Znas, moj pad na Zemlju... sutra ce biti godinu dana...
Zatim, pocutavsi malo, dodade:
-Pao sam tu sasvim blizu...
I pocrvene.
Ne razumevajuci zasto, ja osetih opet neku cudnu tugu. Ali mi jedno pitanje pade na pamet:
-Znaci da to nije slucajno sto si se onog jutra kad sam te sreo, pre osam dana, setao tako, sasvim sam, hiljadama milja daleko od svih naselja. Vracao si se na mesto gde si pao?
Mali princ jos vise pocrvene.
Ja dodadoh, kolebajuci se:
-Mozda zbog godisnjice?...
Mali princ ponovo pocrvene. On nikad nije odgovarao na pitanja, ali kad covek pocrveni, to znaci "da", zar ne?
-Ah! rekoh mu ja, bojim se...
Ali on mi odgovori:
-Ti treba sada da radis. Treba da se vratis svojoj masini. Cekacu te ovde. Vrati se sutra uvece...
Ali to me nije umirilo. Setio sam se lisice. Ako covek dopusti da ga pripitome, moze se desiti da zaplace...
Pored bunara nalazile su se rusevine nekog starog kamenog zida. Kad sam se vracao s posla, sutradan uvece, opazio sam iz daleka mog malog princa kako sedi gore na zidu, spustenih nogu. I cuo sam ga kako govori:
-Ti se dakle ne secas? govorio je on. Nije bilo bas ovde!
Neki glas mu je bez sumnje odgovorio, jer on odvrati:
-Da! Da! tacno u ovaj dan, ali ne ovom mestu...
Produzio sam prema zidu. Jos nikog nisam ni video ni cuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:
-... Naravno. Videces gde pocinje moj trag na pesku. Cekaj me tamo. Doci cu nocas.
Bio sam na dvadeset metara od zida i jos nisam nista video.
Posle kraceg cutanja, mali princ opet rece:
-Imas li dobrog otrova? Jesi li sigurna da se necu dugo muciti?
Stadoh, stegnuta srca, ali jos uvek nisam razumevao.
-A sada odlazi, rece on... hocu da sidjem!
Tada spustih pogled do podnozja zida i odskocih! Tu, ustremljena prema princu, nalazila se jedna od onih zutih zmija koje vas ubijaju za trideset sekundi. Preturajuci po dzepu da bih izvadio revolver, poceh da trcim, ali na sum mojih koraka zmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji presahnjuje, i ne zureci se smugnu medu kamenje uz lak metalni zvuk.
Stigoh do zida tacno u casu da prihvatim u narucje mog malisana princa, bledog kao smrt.
-Sta to treba da znaci! Govoris sada sa zmijama!
Skinuo sam mu njegov veciti zlatni sal. Pokvasio sam mu slepoocnice i dao mu da pije. I nisam se usudjivao nista vise da pitam. Gledao me je ozbiljno i zagrlio oko vrata. Osecao sam kako mu srce kuca kao u pticeta koje umire pogodeno iz puske. On mi rece:
-Radujem se sto si pronasao kvar u svojoj masini. Sad mozes da se vratis kuci...
-Otkud znas!
Upravo sam hteo da mu saopstim da sam, preko svakog ocekivanja uspeo da zavrsim svoj posao!
On nista ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:
-I ja se danas vracam kuci...
Zatim rece setno:
-To je mnogo dalje... Mnogo teze...
Osecao sam da se desava nesto neobicno. Stezao sam ga u narucje kao malo dete, a ipak mi se cinilo kao da tonem pravo u neki bezdan a ja nisam u stanju da ga zadrzim...
Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:
-Imam tvoju ovcu. Imam i kutiju za ovcu. I brnjicu...
On se tuzno osmehnu.
Dugo sam cekao. Osecao sam da mu se malo-pomalo vraca toplota:
-Siromah malisa, uplasio si se...
Razume se da se uplasio! Ali on se tiho nasmeja:
-Jos vise cu se plasiti veceras...
Osetih kako se opet ledim pred neizbeznim. I shvatih da ne mogu da podnesem misao da vise necu cuti taj smeh. Za mene je on bio kao izvor u pustinji.
-Mali moj, hocu i dalje da te slusam kako se smejes...
Ali on mi rece:
-Ove noci, bice godinu dana. Moja zvezda se se nalaziti tacno iznadonog mesta gde sam pao prosle godine...
-Malisa, zar ne, to je samo ruzan san, ta prica o zmiji i o sastanku i o zvezdi...
Ali on neodgovori na moje pitanje. Rece mi:
-Ono sto je vazno, to se ne vidi...
-Naravno...
-To je kao sa cvetom. Ako volis jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
-Naravno...
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i uzeta... secas li se... bila je slatka.
-Naravno...
-Gledaces nocu zvezda. Moja je isuvise mala dabih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleces dakle da gledas sve zvezde... Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nesto...
On se opet nasmeja.
-Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon... bice to kao s vodom...
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema...
-Sta hoces da kazes?
-Kad budes gledao nebo, nocu, posto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
-A kada se utesis (covek se uvek utesi) bice ti milo sto si se samnom upoznao. Ostaces mi uvek prijatelj. Pozeleces da se smejes samnom. otvorices po nekad prozor, onako iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti ces im tada reci: "Da, zvezda me uvek zasmejavaju!" A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio...
On se i dalje smejao...
-To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, saku paraporaca koji umeju da se smeju...
On se jos smejao. A zati me uozbilji:
-Nocas... znas... nemoj doci.
-Necu se odvajati od tebe.
-Izgledace kao da sam bolestan... izgledace pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doci da to gledas, nema smisla...
-Necu se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
-Zazem ti to... i zbog zmije. Ne treba da te ujeda... Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva.
-Necu se odvajati od tebe.
Ali nesto ga umiri:
-Istina, one nemaju vise otrova za drugi ujed...
Te noci nisam primetio kad je posao. Pobegao je necujno. Kad sam uspeo da ga stignem, isao je odlucno, brzim korakom. Rece mi samo:
-Ah! tu si...
Uze me za ruku. Ali se jos mucio:
-Gresis. Bice ti tesko. Izgledacu kao da sam mrtav, a to nece biti istina...
Ja sam cutao.
-Shvatas. To je vrlo daleko. Ne mogu da ponesem ovo telo. Suvise je tesko.
Ja sam cutao.
-To ce biti kao stara napustena ljustura. Stare ljusture nisu tuzne...
Ja sam cutao.
On se malo obeshrabri. Ali ucini jos jedan napor:
-Bice lepo, znas. I ja cu gledati zvezde. Sve svezde ce biti bunari sa zardalim cektrima. Sve ce mi zvezde sipati da pijem...
Ja sam cutao.
-To ce biti veoma zabavno! Ti ces imati pet stotina miliona zvoncica, a ja cu imati pet stotina miliona izvora...
I on zacuta, jer je plakao...
-To je tamo. Pusti me jedan korak samog.
I sada, naravno, proslo je sest godina... Jos nikad nisam pricao ovu pricu. Kad su me drugovi ponovo videli, bili su veoma zadovoljni sto me vide ziva. Bio sam tuzan ali sam im rekao: "To je od zamora..."
Sad sam se malo utesio. To jest... ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronasao njegovo telo. To nije bilo tako tesko telo... A ja volim nocu da slusam zvezde. Kao pet stotima miliona zvoncica...
Ali, evo, dogada se nesto neobisno. Na brnjicu, ko ju sam nacrtao za malog princa zaboravio sam da stavim kozni kajis! Nikada je nese mosi da namesti svojoj ovci. I ja se pitam: "Sta li se dogodilo na njegovoj planeti? Mozda je ipak ovca pojela ruzu..."
Ponekad kazem sebi: "Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noci svoju ruzu pod stakleno zvono, dobro pazi na svoju ovcu..." Tada sam srecan. I sve zvezda se smeju umiljato.
Po nekada opet kazem sebi: "Katkada je covek rasejan i to je dovoljno! Jedno vece zaboravio je stakleno zvono, ili se mozda jedne noci ovca iskrala necujno..." Tada se svi zvoncici pretvaraju u suze!...
Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije ni malo sve jedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ruzu...
Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ruzu ili nije? I videcete kako se sve menja...
I nijedna odrasla osoba nece nikad razumeti da to ima toliko znacaja!
Ovo je za mene najlepsi i najtuzniji predeo na svetu. To je isti predeo kao i na predhodnoj strani, ali sam ga ja jos jednput nacrtao da bih vam ga dobro pokazao. Eto tu se mali princ pojavio na Zemlji, zatim je iscezao. Gledajte pazljivo ovaj predeo nebiste li bili sigurni da cete ga prepoznati, ako jednog dana budete putovali po Africi u pustinji i, ako vam se desi da prolazite tuda, preklinjem vas ne zurite se, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada pride neki decak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosu, ako ne odgovara kad ga covek pita, pogodicete odmah ko je. Budite onda dobri! Ne ostavljajte me tako tuznog: pisite mi brzo da se on vratio...

Kao divlja ptica sam, izbećiću sve vaše metke, prićiću vam toliko blizu da ćete pomisliti da me možete pomazitii, uživaću u tome da se divite mome letu, ali ako me stavite u kavez umreću od tuge.Jer sloboda je nešto što je neophodno mojoj duši .

Kahlil Gibran

...Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti.
A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k'o što severac opustoši vrt.
Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav će vas i razapeti.
Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati.
Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje.
Omlatiće vas, da bi vas ogolila.
Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.
Samleće vas, do beline.
Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje:
Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći.
Da spoznate bol prevelike nežnosti.
Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi;
I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi;
Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu;
Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću,
A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama.

Svo smo mi glumci u Božije pozorišnom komadu , svi imamo svoje uloge koje trebamo da odigramo, problem nastaje kada glumimo ono što nismo zavodeći i sebe i druge.

Bolje biti marioneta u Božjim rukama nego plaćenik ljudski u globalnoj laži !

"Otk. 2:5, “Prema tome, seti se odakle si pao, i pokaj se, i čini prva dela; inače, ako se ne pokaješ, Ja ću doći k tebi i ukloniti tvoj svećnjak sa njegovog mesta.”

Bog im govori da se SETE. Vidljivo je to da je nešto izašlo iz njihovih umova. Oni su nešto zaboravili. On im kaže da se okrenu u njihovim umovima ka originalnom početku. Izvor prvog doba bio je Pentakost. Oni su otpali od toga. Oni su zaboravili slavu i čudo toga. Bilo je vreme da se vrate nazad u um i onda u realnost. Vratiti se tamo gde bi mogli reći, “Za mene je Hrist život.” Vratiti se čistoći sa kojom su Ananija i Safira imali posla. Vratiti se Kapiji Divnoj. O, kakav je to ukor odstupiti od Boga i odobriti dela koja prljaju Njegovo Ime. Neka oni, koji se nazivaju Njegovim Imenom, odstupe od greha i neka drže svoje posude čiste za Boga. Pogledajte u ono što ste jednom bili u svojim srcima, i umovima, i svojim životima. A onda se vratite na to."

autor: Willijam Marion Branham

Nemoj biti pametan , budi mudar. Pamet se stiče čitanjem a mudrost životom . Definicije drugih ljudi postaju mudrost tek kada ih sam proživiš i vidiš kako to izgleda, onda možeš reći stekao sam mudrost.

by amos

Kada čovek da sebi vreme da malo razmisli, kada dopusti da Bog deluje na njegove misli i srce, nemoguće stvari odjedanput postaju moguće i vrata se otvaraju tamo gde ih nije bilo.

by amos

Ako me ne vidite da plačem, to ne znači da nikada ne plačem.Ako me vidite da se smejem to ne znači da sam srećan. Ako sam ljut na vas ne znači da vas ne volim . Ali ako znate da umem da plačem kada me niko ne vidi, da se smejem da bi vama bilo lepo, i da vas volim bez obzira na okolnosti, onda možete reći da me poznajete

by amos

Svi smo mi glumci u Božijem pozorišnom komadu, neko glumi pozitivca neko negativca. Predodređenje se sastoji u tome da Bog zna naše srce i naše odluke i po tome nam određuje uloge. Svako dobije da bude baš ono što jeste i svako završi baš onako kakav je u srcu bio.

by amos

Neki to zovu: mudrost,ozbiljnost i zrelost, dok meni to liči na: lukavost , licemerje i dvoličnost . Možda sam u krivu ali ja bih u tom slučaju ostao dete sa baš takvom verom. I šta mi možete ?

by amos