Ovo pitanje je postavljeno na temi o "arhanđelu Mihajlu", a pošto je odgovor malo duži predlažem da nastavimo ovde.
Velika tema, evo da počnemo od Danila 8. Za početak, treba prvo razjasniti neke pojmove iz starozavetnog bogosluženja:
Dakle, knjige Mojsijeve definišu određene vrlo važne pojmove vezane za starozavetno jevrejsko bogosluženje:
- „svetinja” je oltar na kojem je prinošena „žrtva svagdašnja”
- „žrtva svagdašnja” su dva jagnjeta prinošena ujutru i uveče svakoga dana.
- „očišćenje svetinje” je propisani obred koji je trajao sedam dana.
Da bi protumačili koje istorijske događaje opisuje Danilo 8:3-14 iskoristićemo činjenicu da je ovo jedna od retkih vizija u Bibliji koja je odmah i protumačena, pa ćemo paralelno posmatrati viziju i tumačenje koje na kraju 8. glave daje anđeo. Glavna tema je neznabožački car koji je ukinuo "žrtvu svagdašnju" i oskrnavio svetinju.
Napomena:
Na izvornom jeziku Danilo 8:14 nigde ne pominje reč "dani", dakle ne govori o "2300 dana", već o "2300 večeri i jutara". Ovo se odnosi na "žrtvu svagdašnju" koja se prinosila uveče i izjutra svakog dana. Samim tim, ovde je jasno da ne možemo upotrebiti princip "dan = godina". Osim toga, neki drevni rukopisi Septuaginte navode ovde brojku 2400, dok blaženi Jeronim (prevodilac Vulgate, V vek) navodi da su stari jevrejski rukopisi tu imali brojku 2200. Očigledno zbog grešaka tokom prepisivanja. Srećom, istorijski kontekst je sasvim jasan tako da to ne pravi poseban problem u tumačenju.
Ovo je sasvim jasno. Anđeo objašnjava početak vizije.
Jarac koji dolazi „sa zapada” je „car grčki”, a veliki rog je „prvi car”. Koji je to grčki „prvi car” pobedio careve „midskog i persijskog”? Odgovor je jasan - Aleksandar Veliki (Makedonski). On je počev od 334. pre Hrista za samo šest godina osvojio čitavu Malu Aziju, Persiju i sa svojom armijom stigao do Indije. Onda je 323. iznenada pod nerazjašnjenim okolnostima umro.
Nakon iznenadne Aleksandrove smrti dok je bio u punoj snazi („a kad osili, slomi se veliki rog”), njegovo carstvo podeljeno je na četiri dela kojim je vladalo njegovih četiri generala.
Iz dinastije jednog od Aleksandrovih generala („iz jednog od njih”) pojaviće se „car bestidan i lukav” koji će osvajati zemlje „prema jugu” (Egipat) i „istoku” (Persija) i prema „krasnoj zemlji” (Izrael). Ovo je sve doslovno ostvario naslednik generala Seleuka - Antioh Epifan.
Upravo je Antioh Epifan 168. godine pre Hrista oskrnavio „svetinju” - oltar u jerusalimskom Hramu i ukinuo „žrtvu svagdašnju” tokom perioda od tri godine.
Juda Makavej je veličanstveno ponizio Antioha Epifana. Nakon tri godine borbe, put za Jerusalim je bio slobodan. Sa pesmom hvale (Aliluja) na usnama, Makavejska vojska je ušla u Jerusalim, koji je bio oskrnavljen tri godine pre toga. Tu su vojnici bacili mačeve da bi mogli završiti ono za šta su se borili - očišćenje Hrama: "I Juda i njegova braća rekoše, 'Sada kada su naši neprijatelji pobeđeni, hajde da očistimo svetinju i ponovo je posvetimo.'" [1.Mak 4:36]. Izbacili su sve ostatke paganizma i podigli novi oltar. 25. Kisleva (obično u Decembru), tačno tri godine nakon što je mrzost opustošenja ukaljala Hram, on je bio ponovo posvećen. Slavili su praznik posvećenja osam dana.
Dakle, događaji iz Danila 8 odigrali su se u vreme Antioha Epifana, što je i drevno jevrejsko tumačenje. Na primer, navodi ga čuveni jevrejski istoričar iz I veka Josif Flavije:
Praznik "očišćenja Hrama" - Hanuka - koji su Makaveji uspostavili kao uspomenu na taj događaj slavio se u Hristovo vreme, a veliki je jevrejski praznik do danas:
abraham je napisao/la:Dopusti, brate, Zvonko,
Osoba X u knjizi proroka Daniela za koju adventisti drže da je Krist, tko je ta osoba..Idemo u srž problema - što pravoslavlje drži o Danielovoj eshatologiji 2300 dana - noći tj godina , sudu, Nebeskoj svetinji..Što nam nudiš naučiti o osobi koja u Otkrivenju stoji jednom nogom na kopnu a drugom u moru, koju knjižicu ima ..U ćemu je suština pravoslavne eshatologije...
hvala
abraham
Velika tema, evo da počnemo od Danila 8. Za početak, treba prvo razjasniti neke pojmove iz starozavetnog bogosluženja:
„37. Sedam dana činićeš očišćenje na oltaru i osvetićeš ga, te će oltar biti svetinja nad svetinjama ... 38. I ovo ćeš prinositi na oltaru: dva jagnjeta od godine svaki dan bez prekida. 39. jedno jagnje prinosi jutrom a drugo prinosi večerom, ... 42. To neka bude žrtva paljenica svagda od kolena do kolena vašeg ...”
[2.Moj 29]
„1. Još reče Gospod Mojsiju govoreći: 2. Zapovedi sinovima Izrailjevim, i reci im: Prinose moje, hleb moj, žrtve što mi se sažižu za ugodni miris, pazite da mi prinosite na vreme. 3. Reci im dakle: Ovo je žrtva ognjena što ćete prinositi Gospodu: dva jagnjeta od godine zdrava, svaki dan na žrtvu paljenicu bez prestanka. 4. Jedno jagnje prinesi ujutru, a drugo jagnje prinesi uveče. 5. I desetinu efe belog brašna za dar smešanog s četvrtinom ina čistog ulja. 6. To je žrtva paljenica svagdašnja, koja bi prinesena na gori sinajskoj za miris ugodni, žrtva ognjena Gospodu.
7. I naliv njen da bude četvrt ina na svako jagnje; u svetinji prinosi naliv dobrog pića Gospodu. 8. A drugo jagnje prinesi uveče; dar kao ujutru i naliv njegov prinesi za žrtvu ognjenu, za ugodni miris Gospodu.”
[4.Mojsijeva 28]
Dakle, knjige Mojsijeve definišu određene vrlo važne pojmove vezane za starozavetno jevrejsko bogosluženje:
- „svetinja” je oltar na kojem je prinošena „žrtva svagdašnja”
- „žrtva svagdašnja” su dva jagnjeta prinošena ujutru i uveče svakoga dana.
- „očišćenje svetinje” je propisani obred koji je trajao sedam dana.
Da bi protumačili koje istorijske događaje opisuje Danilo 8:3-14 iskoristićemo činjenicu da je ovo jedna od retkih vizija u Bibliji koja je odmah i protumačena, pa ćemo paralelno posmatrati viziju i tumačenje koje na kraju 8. glave daje anđeo. Glavna tema je neznabožački car koji je ukinuo "žrtvu svagdašnju" i oskrnavio svetinju.
Napomena:
Na izvornom jeziku Danilo 8:14 nigde ne pominje reč "dani", dakle ne govori o "2300 dana", već o "2300 večeri i jutara". Ovo se odnosi na "žrtvu svagdašnju" koja se prinosila uveče i izjutra svakog dana. Samim tim, ovde je jasno da ne možemo upotrebiti princip "dan = godina". Osim toga, neki drevni rukopisi Septuaginte navode ovde brojku 2400, dok blaženi Jeronim (prevodilac Vulgate, V vek) navodi da su stari jevrejski rukopisi tu imali brojku 2200. Očigledno zbog grešaka tokom prepisivanja. Srećom, istorijski kontekst je sasvim jasan tako da to ne pravi poseban problem u tumačenju.
„3. I podigoh oči svoje i videh, i gle, stajaše kraj vode ovan, koji imaše dva roga, a rogovi behu visoki, ali jedan viši od drugog, i viši naraste posle.”
[ - 20. Ovan što si ga video, koji ima dva roga, to su carevi midski i persijski. - ]
Ovo je sasvim jasno. Anđeo objašnjava početak vizije.
„4. Videh ovna gde bode na zapad i na sever i na jug, i nijedna zver ne mogaše mu odoleti, i ne beše nikoga ko bi izbavio od njega, nego činjase šta hoćase, i osili. 5. A kad ja motrah, gle, iđaše jarac od zapada povrh sve zemlje, a ne doticaše se zemlje; i taj jarac imaše rog znamenit među očima svojim. 6. I dođe do ovna koji imaše dva roga, kog videh gde stoji kraj vode, i potrča na nj gnevno silom svojom. 7. I videh ga gde dođe do ovna, i razgnevivši se na nj udari ovna, te mu slomi oba roga i ne beše sile u ovnu da mu odoli, nego ga obori na zemlju i pogazi ga, i ne beše nikoga da izbavi ovna od njega.”
[ - 21. A runjavi je jarac car grčki; i veliki rog što mu beše među očima, to je prvi car. - ]
Jarac koji dolazi „sa zapada” je „car grčki”, a veliki rog je „prvi car”. Koji je to grčki „prvi car” pobedio careve „midskog i persijskog”? Odgovor je jasan - Aleksandar Veliki (Makedonski). On je počev od 334. pre Hrista za samo šest godina osvojio čitavu Malu Aziju, Persiju i sa svojom armijom stigao do Indije. Onda je 323. iznenada pod nerazjašnjenim okolnostima umro.
„8. I jarac posta vrlo velik; a kad osili, slomi se veliki rog, i mesto njega narastoše znamenita četiri roga prema četiri vetra nebeska.”
[ - 22. A šta se on slomi, i mesto njega narastoše četiri, to su četiri carstva, koja će nastati iza tog naroda, ali ne njegovom silom. - ]
Nakon iznenadne Aleksandrove smrti dok je bio u punoj snazi („a kad osili, slomi se veliki rog”), njegovo carstvo podeljeno je na četiri dela kojim je vladalo njegovih četiri generala.
9. I iz jednog od njih iziđe jedan rog malen i naraste vrlo velik prema jugu i istoku i prema krasnoj zemlji.
[ - 23. A na kraju carovanja njihovog, kad bezakonici navrše meru, nastaće car bestidan i lukav.
24. Sila će mu biti jaka, ali ne od njegove jačine, ičudesno će pustošiti, i biće srećan i svršivaće, i gubiće silne i narod sveti.
25. I lukavstvom njegovim napredovaće prevara u njegovoj ruci, i podignuće se u srcu svom, i u miru će pogubiti mnoge, i ustaće na Kneza nad knezovima, ali će se potrti bez ruke. - ]
Iz dinastije jednog od Aleksandrovih generala („iz jednog od njih”) pojaviće se „car bestidan i lukav” koji će osvajati zemlje „prema jugu” (Egipat) i „istoku” (Persija) i prema „krasnoj zemlji” (Izrael). Ovo je sve doslovno ostvario naslednik generala Seleuka - Antioh Epifan.
„11. I naraste dori do poglavara toj vojsci, i uze Mu svagdašnju žrtvu, i sveti stan Njegov obori. 12. I vojska bi dana u otpad od žrtve svagdašnje, i obori istinu na zemlju, i šta činjaše napredovaše mu. 13. Tada čuh jednog sveca gde govoraše; i jedan svetac reče nekome koji govoraše: Dokle će trajati ta utvara za svagdašnju žrtvu i za otpad pustošni da se gazi svetinja i vojska? 14. I reče mi: Do dve hiljade i tri (neki rukopisi: dve) stotine večeri jutara; onda će se svetinja očistiti.”
Upravo je Antioh Epifan 168. godine pre Hrista oskrnavio „svetinju” - oltar u jerusalimskom Hramu i ukinuo „žrtvu svagdašnju” tokom perioda od tri godine.
„I pošto porazi Egipat, vrati se Antioh, godine sto četrdeset treće. I krete protiv Izrailja, i pope se u Jerusalim sa silnom vojskom. I uđe u Svetinju (Hrama) sa gordošću, i zapleni zlatni žrtvenik kadioni, i svećnjak svetlosti, i sve sasude Hrama; I trpezu hlebova predloženja, i sudove za žrtve izliva vina, i putire, i zlatne kadionice, i zavesu, i vence, i zlatne ukrase koji behu s lica Hrama, i sve ogoli (i odnese). I uze srebro i zlato i sasude dragocene, i pokupi tajne riznice, koje nađe. I uzevši sve to, vrati se u svoju zemlju. I učini oskvrnjenje ubistvom, i govoraše veliku gordost (= bogohulstvo). ...
I posla car knjige rukama glasnika u Jerusalim i u gradove Judine da (svi) sleduju običajima tuđinaca zemlje (Judine); I da se zabrane svespaljenice, i žrtve, i žrtve izliva vina u Svetinji, i da se oskrnave subote i praznici; I da se uprlja Svetinja i sveti (= sveštenstvo i narod). Da se podignu oltari i hramovi i idolišta, i da se prinose žrtve svinjske i od nečistih životinja. I da ostavljaju sinove svoje neobrezane, i da uprljaju duše svoje u svemu nečistome i skvernome. Da bi (tako) zaboravili Zakon i izmenili sve uredbe.
...
I petnaestoga dana Hasaleva (= Kisleva meseca), godine sto četrdeset pete podigoše gnusobu opustošenja nad Žrtvenikom, i u gradovima Judinim unaokolo podigoše oltare (idolima).”
[1.Makavejska 1]
Juda Makavej je veličanstveno ponizio Antioha Epifana. Nakon tri godine borbe, put za Jerusalim je bio slobodan. Sa pesmom hvale (Aliluja) na usnama, Makavejska vojska je ušla u Jerusalim, koji je bio oskrnavljen tri godine pre toga. Tu su vojnici bacili mačeve da bi mogli završiti ono za šta su se borili - očišćenje Hrama: "I Juda i njegova braća rekoše, 'Sada kada su naši neprijatelji pobeđeni, hajde da očistimo svetinju i ponovo je posvetimo.'" [1.Mak 4:36]. Izbacili su sve ostatke paganizma i podigli novi oltar. 25. Kisleva (obično u Decembru), tačno tri godine nakon što je mrzost opustošenja ukaljala Hram, on je bio ponovo posvećen. Slavili su praznik posvećenja osam dana.
"Nato, prema Zakonu, uzeše neklesano kamenje i podigoše nov žrtvenik, po uzoru na prijašnji. Popravili su Svetište i unutrašnjost Doma i posvetili predvorje. Pošto su načinili novo sveto posuđe, unijeli su u Hram svijećnjak, kadioni žrtvenik i stol. Kadili su tamjan na žrtveniku i zapalili svjetiljke na svijećnjaku koje su rasvijetlile unutrašnjost Hrama. Postavili su hljebove na stol i objesili zastore. Tako dovršiše djelo koje su poduzeli. Dvadeset i petog dana devetog mjeseca, zvanog Kislev, godine sto četrdeset i osme ustadoše u rano jutro i prinesoše po Zakonu zrtvu na novom žrtveniku za paljenice koji bijahu podigli. Obnovili su posvetu žrtvenika uz pjesme i zvuke citara, harfa i cimbala u ono isto doba i u isti dan u koji su ga pogani oskvrnuli.
...
Juda je sa svojom braćom i sa svom izraelskom zajednicom odredio da se, počevši od dvadeset i petog dana mjeseca Kisleva, svake godine u svoje vrijeme osam dana radosno i veselo slavi dan posvete žrtvenika."
[1.Mak 4]
Dakle, događaji iz Danila 8 odigrali su se u vreme Antioha Epifana, što je i drevno jevrejsko tumačenje. Na primer, navodi ga čuveni jevrejski istoričar iz I veka Josif Flavije:
"Ovo opustosenje Hrama desilo se sto cetrdeset i pete godine, dvadeset i petog dana meseca Apelusa (jevr. Kisleva), a na sto pedeset i treću Olimpijadu: ali je bio ponovo posvecen na isti dan, dvadeset petog meseca Apelusa (Kisleva), sto cetrdeset i osme godine, na sto pedeset i četvrtu Olimpijadu, a to opustosenje desilo se po Danilovom prorocanstvu, koje je dato četiri stotine i osam godina ranije: jer je on objavio da će Makedonci (Grci) ukinuti bogosluženje (za neko vreme)"
[Starine 12:7,6]
"I da između njih (četiri roga silnog jarca) treba da izadje neki car koji će pokoriti nas narod i koji da treba da oduzme njihovu politicku vlast i oskrnavi Hram i UKINE PRINOSENJE ZRTVI ZA TRI GODINE. Zaista se desilo da je nas narod pretrpeo te nevolje pod Antiohom Epifanom, prema Danilovoj viziji i onome sto je on napisao pre nego sto će se to desiti"
[Starine 10:11,7]
Praznik "očišćenja Hrama" - Hanuka - koji su Makaveji uspostavili kao uspomenu na taj događaj slavio se u Hristovo vreme, a veliki je jevrejski praznik do danas:
"A beše tada praznik obnovljenja u Jerusalimu, i beše zima. I hođase Isus u crkvi po tremu Solomunovom."
[Jevanđelje po Jovanu 10:22,23]
Svaka cast, a hvala Bogu. 
