Odricanje od nasilja

Odricanje od nasilja

Kao što je blaženije davati nego primati ('Dela', 20:35), tako je pred Bogom pravednije i čestitije trpeti nasilje nego ga zadavati i svetiti se. Ljudi koji su nosili i širili Božiji mir, bili su i protivnici svakog nasilja. Eseni su odbijali da prave bilo kakvo ratničko oružje: strele, koplja, mačeve, šlemove, pancire, štitove, ... ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 78). Isus od Svojih sledbenika traži čak i da se mole za svoje gonitelje ('Matej', 5:44, cp.: 'Timoteju', I, 1:13). Vojničko-ratnička služba je bila nespojiva sa doktrinom nenasilja, i rani hrišćani, koji su Nebo videli kao svoju istinsku Otadžbinu ('Jevrejima', 11:13-14), odbijali su da vojnički služe imperijalnim zemaljskim vlastima. U Hipolitovom 'Apostolskom predanju' delom nalazimo taj mirotvorački pogled: »Vojnik potčinjen vlasti neka ne ubija čoveka. Ako za to dobije zapovest neka je ne izvrši, i neka dâ zakletvu /za to/; ukoliko /to/ ne htedne, neka bude odbijen. Koji ima vlast mača, ili je upravitelj grada, koji nosi purpur, ili neka prestane, ili neka se odbije. Katehumen ili vernik koji hoće da bude vojnik, neka budu odbijeni, jer oni preziru Boga.« (Prg. 16) Pošto niko nije mogao da služi dva gospodara, to je bilo nespojivo da neko bude i sveštenik i vojnik koji služi rimskoj vlasti; takav sveštenik je morao da bude svrgnut ('Apostolska pravila', prav. 83). Ipak, u II stoleću, poneki neupućeni hrišćani počinju da budu rimski vojnici (cp.: Tertulijan: Ad Scapulam, cap. 4); hrišćansko sveštenstvo kasnije biva oslobođeno obaveza da učestvuje u ratovima Imperije (cp.: 'Kanonska poslanica Basilija Velikog horoepiskopima', prav. 88).http://posveceni-zivot.blog.hr/