Proroci

ПРОРОЦИ
- Божји гласници

Израелци су постали један народ. Они су ослобођени египатског ропства, примили Закон, обећали су да ће живети животом послушности Богу и држати се вере у њега, која ће их непрестано подсећати да њихов живот зависи о Божјем праштању и милосрђу.
Али они су затајили. Изневерили су свој позив и своје обавезе према Богу; водили су грађански рат, упадали у неморал, постали самодопадни. Стога их је требало непрестано подсећати на смисао њиховог постојања.

а) БОЖЈИ ДАР
1. Један од стубова израелског друштва. Краљ, свештеник и пророк су дуго времена били три стуба израелског друштва. Доста различити, па су понекад били супарници, али су обично били потребни један другоме. Док постоји држава, у њој налазимо и пророке који просветљавају краљеве: Натан (2.Сам. 7:2), Гад (1.Сам. 22:5), Јелисеј (2.Кр. 2:15), а пре свега Исаија (2.Кр. 20:1), у више наврта и Јеремија (2.Дн. 36:12). На њима је да кажу да ли Бог хоће одређени подухват, да ли се ова или она политика потпуно укључује у историју спасења. Ипак, пророци, у строгом смислу речи, не чине установу као што су краљ или свештенство: Израел себи може изабрати краља (Пон. зак. 17:14 и даље), али не и пророка. Пророк је потпуно Божји дар, одн. део обећања (Пон. зак. 18:14 и даље). То се добро осећа кад се пророштво прекида (апокриф: 1.Макавејима 9:27; усп. Пс. 74:9). Израел од тада живи у ишчекивању обећаног Пророка (1.Макавејима 4:46; 14:41). У таквим је околностима схватљив одушевљени пријем на који је код Јевреја наишло проповедање Јована Крститеља (Мат. 3:5-7).

2. Кратки преглед историје пророштва: Авељ, Енох, Аврам. Иако новозаветни писци ословљавају Авеља (Пост. 4:1-8; Лука 11:50-51) и Еноха (Пост. 5:18–24; Јуде 14) као пророке, прво спомињање појма "пророк"(јевр.: "нави") у Старом завету везано је за Аврама, када је Бог рекао Авимелеху да је Аврам "пророк, и он ће се молити за тебе и ти ћеш живети" (Пост. 20:7). Ово говори да појам "пророк" означава посебну повезаност са Богом, што говори да ће на пророковој молитви бити одговорено.
Мојсије. Петокњижје назива и Мојсија пророком (Пон. зак. 18:15). Он, као посебни Божји изабраник, постаје извор пророштва (Изл. 7:1; Бр. 11:17-25), и ни један од многих пророка након њега није му раван (Пон. зак. 34:16).

Друштва споредних пророка. Крајем раздобља судија јављају се друштва (поворке) пророка (1.Сам. 10:5 и даље), који су својим побожним одушевљењем јачали одлучност народа у борби за слободу и независност у време када су Филистеји били велика опасност Израелу. Када их је сусрео млади Саул, понело га је њихово надахнуће. Када га је захватила Божја сила, придружио им се у заносу пророковања (1.Сам. 10:10).
Поред пророка који су срели Саула након што га је Самуило помазао за краља (1.Сам. 10:5), помињу се 100 пророка које је сакрио Авдија (или: Обадија) (1.Кр. 18:4), исто тако и дружине пророка званих "синови пророка" у: Ветиљу (одн. Бетел) (2.Кр. 2:3), Јерихон (2.Кр, 2:5,7) и Галгал (одн. Гилгал) (2.Кр. 4:38).

Пророци из ових дружина су, као слуге јединог истинитог Бога, били повезани са пророцима као што је Илија и Јелисеј (2.Кр. 2:3,5,7). Они су вероватно примали неке поруке и откривења од Бога, чим су називани "пророцима" (На пример, они су примили посебно сазнање

од Бога - да ће Бог узети Илију оређеног дана, 2.Кр. 2:3,5). Међутим, ниједан њихов пророчки исказ није забележен у канонске Списе, што нам говори да њихова предсказања нису била од исте важности као што су то биле поруке пророка као што су Самуило и Илија. Распрострањеност ових дружина пророка наговештавају изливање пророчког духа на "синове и кћери... слуге и слушкиње" (Дела 2:17-18) у новом Савезу.
Самуило. Самуило, изгледа, није био захваћен заносом тих пророчких група. Он је одиграо важну улогу као судија у народу. Укоравао их је зато што су се клањали туђим боговима, а Богу се молио да им опрости (то су такође важни облици рада каснијих пророка). Самуило је очигледно имао и других, натприродних способности. Када је Саул пошао да тражи изгубљене магарице свога оца, Самуило му је рекао да су их нашли и још му је рекао шта ће га снаћи на путу (1.Сам. 9:20; 10:2 и даље; усп. 1.Сам. 9:19). Али то су мале ствари. Самуило се највише памти по томе што је као и многи други пророци, био човек кроз кога је Бог објавио свој избор краља. Он је помазао Саула (1.Сам. 10:1), а касније и Давида (1.Сам. 16:13) за Божје изабране владаре.

Натан, Гад, Илија, Јелисеј. Још док је Давид био краљ, пророк Натан је на исти начин умешан за постављање постављање краља (1.Кр. 1:38 и даље). Гад је, такође, био пророк из Давидовог времена (1.Сам. 22:5; 2.Сам. 24:11-17; 1.Дн. 29:29), али је тек од 9.в.пр.Хр. пророштво постало значајно кроз деловање Илије и Јелисеја. Невоље у северном краљевству, Израелу створиле су ситуацију за деловање тих пророка (1.Кр.17:1 и даље; 2.Кр. 1-9).

Каснији пророци. За разлику од "раних" пророка који нам нису оставили књиге својих пророчанства, у раздобљу "каснијих" пророка који су деловали од 8.-5.в.пр.Хр., много је пророчких порука сабрано, записано и уврштено у Старозаветне књиге које данас имамо: Исаија,

Јеремија, Језекиљ, Данило и 12 "малих" (по обиму, не по важности) пророка (од Осије до Малахије).

Криза која је настала у том новом раздобљу пророштва, била је променљива политичка сцена, која је најпре довела Израел (северно краљевство) до изгнанства (721.г.пр.Хр.), а затим и до изгнанства Јудеје (јужног краљевства) након што је уништен Јерусалим (586.г.пр.Хр.).

Порука ових пророка усредсређује се на изгнанство. Неки су га прорекли, а неки размишљали о његовом значењу. Каснији пророци су охрабривали народ да се обнови након те невоље.

б) УСПОСТАВЉАЊЕ ПРОРОШТВА
1. Појава пророка. За разлику од свештеника, чија се служба одвијала кроз целу историју израелске државе, пророци су се јављали на сцену само у време криза у Божјем народу. Њихова се порука односила на одређено место и време, али се вредност тих порука није умањила. Остале су корисне, јер су исте околности јављале стално кроз историју. Ипак, временом се и пророштво, као установа, успостављало; пророчки дух се често преносио, што је случај са: Мојсијем (Бр. 11:17); синовима пророка (2.Кр. 2:3-15); Илија га преноси Јелисеју (2.Кр. 2); Исаија га преноси на ученике (Ис. 8:16); док Јеремију прати Варух (Јер. 36:4). Слуга Јахвин, који још више од Мојсија надвисује улогу пророка, поприма обележје пророка-ученика који научава (Ис. 50:4 и даље; 42:1 и даље).

У оквиру живог предања, наравно и Писмо има своју улогу (Ис. 8:16; Јер. 36:4), која временом расте: тако да Јахве не ставља више у Језекијина уста само речи, већ и књигу (2:8 и даље). Почевши посебно

од изгнанства у Вавилон, Израелу се, подсећајући га на прошлост, буди свест о пророчкој установи (Јер. 7:25; 25:4; 29:19; 35:15; 44:4; усп. Ис. 48:5).

Пророчке објаве су јединствене јер их од самог почетка покреће дух Божји (1.Сам. 10:6; Јез. 11:5; Јоил 2:28; Мих. 3:8; усп. Ос. 9:7), пророштво је тако дар објаве (Ам. 3:7; усп. Јер. 23:18-22; 2.Кр. 6:8-12), која људе упознаје са оним што својим силама не би могли открити.
Пророци су обично устајали против јавног мнења. Када је све изгледало само привидно добро, нападали су зло у свом народу и прорицали његову судбину. Када је народ био суморан, пророковали су наду. Жестоко су преносили узнемиравајуће опомене од Бога, јер је Божји позив дубоко задирао у њихов живот и из корена га мењао.

Пророци су такође били учитељи који су позивали Израел да обнови поштовање Божјих закона. Нису проповедали нову религију, већ су примењивали Божју реч на своје време.
Стари завет много дугује пророцима, не само због пророчких књига, већ и за многе историјске, посебно за оне од Исуса Навина до 2.Краљевима, које су написали пророци или људи који су много научили од пророка. Написали су историју онако како је Бог види.
2. Пророчки позив. Пророчки позив није наследан као свештенички. Бог је изабирао себи људе из различитих слојева друштва и звања. Пророк живи у заједници, али га тек позивање чини пророком. То јасно видимо код Мојсија, Самуила, Јеремије, Језекиља, Амоса и самог Слугу Јахвиног (Изл. 3; 1.Сам. 3; Јер. 1; Јез. 1:3; усп. Ам. 1:1; Ис. 42:1; 43:10). Сав подстицај је у Божјим рукама: "Кад Јахве, Вечни, говори ко ли неће пророковати?" (Ам. 3:8; усп. 7:14 и даље). Јеремија који је посвећен још у мајчиној утроби (1:5; усп. Ис. 49:1), говори о наговарању (20:7 и даље); Језекиљ говори како је над њиме "силна рука Господња" (3:14). Позив буди код Јеремије свест о властитој

слабости (Јер. 1:6); код Исаије свест греха (Ис. 6:5). Позив увек води к послању када су уста пророка оруђе које ће говорити Божју реч (Ис. 6:6 и даље; Јер. 1:9; 15:19; усп. Јез. 3:1 и даље). Неки су попут Јеремије и Јоне, врло оклевели да одговоре на позив, посебно кад су сазнали шта Бог од њих тражи.

Пророци су говорили у име Бога: Бог не само да мотри или повремено посећује народ, он води људску историју. Они зато, не само да тумаче прошлост (Ам. 4:6 и даље) и износе садашње стање (Ис. 5:11-19), већ и објављују Божје намере за будућност. Када су те намере објављивали, то није да би удовољили човековој знатижељи о будућности, него да се учврсти поуздање о томе шта ће се догодити и све са циљем да народ на време доведу до покајања.

Занимљив пример пророчког предсказања налазимо у речима Јована Крститеља, последњег и пророка са највећим угледом. Он није говорио: "Обратите се да би дошло краљевство небеско!", него "Обратите се, јер се приближило краљевство небеско!" (Мт 3:2). Чврсте будуће чињенице и њихово скоро остварење траже хитно садашње обраћење - треба се одмах помирити са Богом (види Ис. 2:5,10,22; 3:11 и даље; 31:6,7 и даље).
3. Живот и страдање пророка. Пророчанство о оном што ће се догодити често је наговештавано разним поступцима који предходе или прате усмена излагања (Јер. 28:10 и даље; 51:63 и даље; Јез. 3:24-5:4; Зах. 11:15 и даље). Објава се тако не своди само на речи, она постаје пророков живот који је праћен сликовитим (а не магијским, што је случај код паганских пророка) радњама, које указују на будуће деловање Јахвеа. У складу са тим у пророковом животу се дешавају догађаји као што су: болеси и тескобе (Јез. 3:15 и даље; 4:4-8; 12:, куповина њиве (Јер. 32) или појаса (Јер. 13). Посебно је упадљиво да је код највећих пророка брак и породични живот део објаве. Такав случај је и са Осијином женидбом (Ос. 1-3). Исаија само спомиње

"пророчицу" (Ис. 8:3), али његова су деца знак народу (8:18). У време изгнанства такви знаци постају неповољни: Јеремијино безженство (Јер. 16:1-9), Језекиљево удовиштво (Јез. 24:15-27). Све су то не изречене, већ проживљене објаве које су повезане са оним што ће се десити.

Присутност божанског (Јер. 20:7 и даље) и тежина примљеног посланства (Јер. 4:19) често изазива унутрашњу борбу: Мојсије (Бр. 11:11-15) и Илија (1.Кр. 19:4) доживљавају тежину потиштености (депресије). Посебно се Јеремија горко жалости, и за тренутак се чини да је одустао од свог позива (Јер. 15:18 и даље; 20:14-18). Језекиљ је "огорчен и гневан у срцу" и "чудећи се" (Јез. 3:14,15).

Слуга Јахвин, такође, мора пребродити раздобље привидне безуспешности и немира (Ис. 49:4). Бог не даје пророцима много наде у успех њиховог послања (Ис. 6:9 и даље; Јер. 1:19; 7:27; Јез. 3:6 и даље): Исаијино послање ће изазвати окорелост народа (Ис. 6:9 и даље = Мт 13:14 и даље; усп. Јн 15:22); Језекиљ ће морати да говори "послушали они или не" (Јез. 2:5,7; 3:11,27). Људи ће, ипак, "знати да сам ја Јахве" (Јез. 36:38), али ће то препознавање Господа наступити тек накнадно. Пророчка реч на сваки начин превазилази своје непосредне резултате, јер ће се њена делотворност показати у будућим данима: она се, на крају крајева, тиче нас (1.Пет. 1:10).

Страдање. Пророке су истребљавали у време краља Ахава (1.Кр. 18:4,13; 19:10,14), засигурно и за време краљева: Манасије (2.Кр. 21:16), Јоакима (Јер. 26:20-23). Јеремија се уопште не чуди тим покољима (Јер. 2:30); Немија који своју књигу пише након изгнанства, спомиње те покоље као један од разлога због чега је народ предат у руке непријатељске (Нем. 9:26,27). Због тога ће и Исус моћи да каже: "Јерусалиме, Јерусалиме, ти који убијаш пророке..." (Мт 23:37). Из

оваквог искуства, све више постаје јасно, да је смрт пророка круна свих њихових дела, кроз која се пророчанства остварују. Послање Слуге Јахвиног, којим се завршава пророчки низ, започиње у повучености (Ис. 42:2) а завршава у ћутњи јагњета које воде на клање (Ис. 53:7). Од Мојсија надаље, пророци ће заступати народ пред Богом (Ис. 37:4; Јер. 10:23 и даље; Јез. 22:30), али ће тек Слуга Јахвин спасити грешнике својом смрћу (Ис. 53:5,11 и даље).

4. Лажни пророци. Наш свет је пун противречности. Сви мисле да су у праву. То се догађа и на пољу вере. Верска су мишљења крајње различита, често и сасвим супротна, а сви мисле да говоре у Божје име. Како можемо открити истину?
Изгледа да су се за све време лажни пророци деловали упоредо са правим. Сваки пророк је могао почети своју поруку речима: "Бог каже", али то није значило да су то заиста Божје речи. Требало је духовне проницљивости да се у неком посебном случају одлучи која је порука од Бога. Допуштајући да и лажни пророци делују у Израелу, Бог испитује свој народ да би се показало "да ли љубе Господа Бога својега из свег срца својега и из све душе своје" (Пон. зак. 13:3). Бог, међутим, даје упутство како би народ разликовао лажне пророке од правих: лажни пророк пророкује ради личне користи (Мих. 3:5,11) а људима говори само оно што они желе да чују (1.Кр. 22:5-13; Јер. 5:31). Ако би неки пророк нешто пророковао и то се не оствари (1.Кр. 22:12,28,34-35; усп. Пон. зак. 18:22), он би засигурно био лажни пророк. "Чудесни знаци" лажних пророка су варке (1.Кр. 18:25-29; види и Пон. зак. 13:1,2), јер њихова погрешна наука открива њихову праву природу - они подстичу народ да служи другим боговима (Јер. 23:13). Бог више пута упозорава народ да такви пророци не носе поруке од њега, јер их он не шаље. Пророчанства лажног пророка су једноставно проистекла из његових (или њених) сопствених мисли (Нем. 6:12; Јер. 14:14,15; 23:16-40; 28:15; 29:9; Јез. 13:2,3; 22:28; усп. Пон. зак. 18:20).

Нови завет лажне пророке поистовећује са "лажним учитељима" који говоре "измишљотине" и доносе "погубне јереси" у цркви (2.Пет. 2:1-3).

Пророк није позван да прориче будућност. Прорицање будућности је само део његове службе. Пророк открива људима вечне истине, и помаже да се оствари план спасења у човечанству. Зато је циљ пророштва да очува наду Божјег народа у испуњење Божјих обећања и да га припреми за потпуно прихватање Божјег плана спасења.

в) ПРОРОЦИ И ОСТАЛЕ УСТАНОВЕ
(Закон, предање и богослужење)
1. Закон. Закон указује на оно што вреди у свако време и за сваког човека. Пророк пре свега, оптужује преступнике Закона. Он се разликује од представника Закона, јер он укорава речима што му Бог тренутно објављује и које су првенствено везане за одређен случај у садашњости. Пророк повезује Закон са животом: спомиње имена: говори грешнику као Натан краљу Давиду - "Ти си тај" (2.Сам. 12:7); позива на одговорност због почињеног (1.Кр. 21:20), често изненада (1.Кр. 20:38-43). Осија (4:2) и Јеремија (7:9) подсећају на Десет заповести; Језекиљ (18:5-18) на законе и обичаје. Ускраћивање плате (Јеремија 22:13; усп. Малахија 3:5), превара (Михеј 6:10 и даље; Амос 8:5; Осија 12:, поткупљивост судија (Михеј 3:11; Исаија 1:23; 5:23), одбивање да се ослободи роб у одређено време (Јеремија 34:8-22), нечовечност зајмодавца (Амос 2: и оних који "сатиру лице сиромасима" (Исаија 3:15; усп. Амос 2:6-8; 4:1; 8:4 и даље): све су то преступи против Закона, против Завета! Али срж Закона што га пророци дозивају у сећање, не своди се на писани текст, јер запис не може да постигне оно што пророк постиже код својих слушаоца. Својим надахнућем он у сваком човеку допире до оног скривеног места (у души) у којем се светлост прихвата или обдацује.

Пророчки глас се подиже кад се: оно што је добро не само одбија већ и изврће (изопачује) (хула на Духа светог) (Михеј 3:9 и даље; Јеремија 8:8; Авакум 1:4) и претвара у горчину (Амос 5:7; 6:12); зло назива добрим и обратно - добро злим (Исаија 5:20; 32:5 и даље). Јеремија неуморно осуђује зло Јерусалима (Јеремија 6:6 и даље). Пастири муте воду овцама (Језекиљ 34:18 и даље), владари заводе, заведени слаби се одају блуду (Исаија 3:12 и даље; 9:15 и даље; Амос 2:7). Народ је и сам крив, и не заслужује сажаљење (Осија 4:9; Јеремија 6:28; Исаија 9:16), али пророци чешће грде свештенство и све одговорне (Исаија 3:1 и даље; Јеремија 5:4 и даље) који чувају прописе (Исаија 10:1) и искривљују их. Закон је против оваквог стања немоћан.

Тамо где су изопачени знакови, једини је спас у разликовању двају духова: духа лажи и Божјег духа. У оваквом стању видимо да пророк устаје против пророка (Јеремија 28).
2. Предање. Није у питању само грех, већ се и само друштво изменило. Пророци су свесни новина у обичајима, било у одевању (Исаија 3:16-23), музици (Амос 6:5), за трпезом (Амос 6:4,6) и самим друштвеним односима. Будући да број свакојаких промена порастао, Израел доживљава стање што га је Самуило предвидео (1.Самуилова 8:10-18): однос господар - роб, пренесен је после боравка у Египту, у сам народ. Упркос неким противмонархијским ставовима (Осија 13:11), пророци не траже повратак на пређашње стање, када Израел није имао краља. То није то њихова улога. Они се супростављају народу, који се везују за сећања на срећнија времена, када су владали побожнији краљеви, надајући се да ће се такве прилике поновити. Овакво спокојно расположење (читај: успаваност) је одлика оних који говоре: "Није ли (зар није) Јахве у нашој средини?" (Михеј 3:11), који Јахву зову "вођом младости моје" (Јеремија 3:4; усп. Осија 8:2), који мисле да ће лако подстићи да Јахве "опет са њима чини своја чудеса" (Јеремија 21:2), оних који верују да ништа не пролази: "Сутра ће нам

бити као данас" (Исаија 56:12; усп. 47:7)... Овакви су и сами тражили успављујуће проповеди лажних пророка (Језекиљ 23:17) и не дају да им ко отвори очи, па да виде стварност онакву каква јесте. Пророци Божји не поричу важност коју има прошлост: Илија одлази на гору Хорив (1.Краљевима 19:8 и даље); Осија (11:1-5) и Јеремија (2:2 и даље) подсећају на лутање у пустињи, Исаија (43:16-21) на излазак из Египта. Међутим, за разлику од народа, они ту прошлост не мешају са садашњошћу, која је другачија (одн. "не живе у прошлости"). Прошлост служи да веру народа врати ка њеном извору, надахнућу и смислу.

3. Богослужење. Пророци одрешитим речима ударају на жртве (Исаија 1:11 и даље; Јеремија 7:21 и даље; Амос 5:21-25); на Ковчег (Јеремија 3:16) и на храм (Јеремија 7:4; 26:1-15) - на храм у коме је Исаија примио позив (Исаија 6) и у коме Јеремија проповеда (Јеремија 7), као што је Амос проповедао у ветиљском светилишту (Амос 7:13. Те речи указују на тренутно стање у којем се налази светилиште (одн. храм): осуђују жртве које су постале светогрђа (на сличан начин у одређеним приликама, овакве речи могле би се употребити и на хришћанско богослужење). Те речи подсећају на условну вредност тих знакова (жртве, Ковчег, храм), који нису увек били, нити ће увек бити оно што представљају (Амос 5:25,26; Јеремија 7:22 и даље), који не могу сами по себи нити чистити, нити спашавати (усп. Јеврејима 10:1). Ове жртве имају смисао само у својој повезаности са јединственом откупном Христовом жртвом. Пророчки укор крчи пут према тој коначној (завршној) објави. Богослужење и пророштво се састају тек од изгнанства, код Језекиља (Језекиљ 40-48; усп. Исаија 58:13), Малахије и Агеја. У раздобљу након изгнанства прочишћено је богослужење, и то је добрим делом заслуга деловања пророка, који никад нису помишљали на веру без обредног богослужења, баш као ни на друштво без закона.

г) Пророчка порука

1. У име Бога. Пророци говоре у име Бога Изласка, који спасава свој народ и суди својим непријатељима. Пророци поручују:

Бог је господар историје: Моћна царства свога доба су као оруђе у Божјим рукама (Исаија 10:5-15); Божји надзор се тако савршено и сложено спроводи да грешници одговорно поступају по налозима и прохтевима своје нарави, али су истовремено подложни вољи праведнога и светога Владара, Управитеља и Вође. (види 2.Краљевима 19:25,28; Језекиљ 38:3,4,10,11,16; 39:2,3);

Првенствена потреба је бити уз Бога: Бог непрестано ради на томе да народ привуче к себи (Амос 4:6-11; усп. Лука 13:34). Пророци позивају све да пожуре да га лично сретну (Амос 4:12).

Неопходно је живети у складу са вером: Пророци осуђују веру без доследности (Јеремија 7:1-15). Скоро сви наглашавају: ако људи желе да живе у миру са Богом, морају послушати његове наредбе и заповести, јер само то води у здраво друштво. Кад се човек једном отуђи од Бога, не може одржати ни исправан однос са другим људима (усп. Амос 2:7,8 са 9,12).

2. Порука окренута будућности. Пророци повезују Бога живога са његовим створењем у важним животним приликама. Њихова порука је окренута према будућности, која долази са два исхода - као казна и као спас.

Казна. У Израеловим преступима пророци виде непрекидност свенародног греха (Михеј 7:2; Јеремија 5:1), што је историјска и непобитна чињеница (Исаија 48:8; 64:6,7; Језекиљ 20). Грех је урезан

(Јеремија 17:1), припија се попут рђе или је као боја коже (Јеремија 13:23; Језекиљ 24:6). Ово стање постаје видљиво у одређеним историјским тренуцима. Када грех достигне врхунац, Бог суочава народ са њим и показује га као што је Авраму показао грех Содоме (усп. Амос 4:11; Исаија 1:10 и даље). Поред упозорење, њихова порука садржи и изрицање пресуде која може одређена неким датумом или не, али никад није неодређена: Израел је раскинуо Савез (Завет) (Исаија 24:5; Јеремија 11:10); на пророцима је задатак да народу укажу на све последице раскида. Народ очекује дан Јахвин као славље; пророци, пак, наговештавају да се народ примиче ка нечем сасвим супротним (Амос 5:18 и даље); виноградар ће уништити свој искварени виноград (Исаија 5:1-7).

Спас. Међутим, пророци од Амосовог времена знају да Бог неће само кажњавати. Јеремија је постављен да "истребљује и обара, да затире и раскопава (одн. уништи), да гради и сади"(Јеремија 1:10). Израел је раскинуо Савез, размишља ли Бог да га и он раскине? Ни један мудрац не би могао да одговори на то питање. Израел је у прошлости рачунао на Божју верност, али је сам постао неверан, те се тако затворио у свој грех. Али, када мудрац заћути (Амос 5:13), проговара пророк. Само он може казати да ће, након казне, Бог победити и опраштајући, иако то није дужан (Језекиљ 16:59 и даље), али због своје љубави, славе и моћи, он ће то учинити (Исаија 48:11). Ово гледиште се боље разуме од када се наука о Савезу, од пророка Осије, разрадила у слици женидбе (брака), као пророчки одговор на проблеме Завета: брак остаје уговор, али има смисла једино у љубави; љубав, пак, онемогућује рачуницу, она разуме опраштање.

Весници новог Савеза. Изгнанство и након њега, дијаспором су се обистиниле осуде. Ако је Закон омогућио Израелу да искуси и увиди своју немоћ (усп. Римљанима 7), то је било зато што су му пророци отворили очи. И тада је дошао час милосрђа. Од времена изгнанства

пророци говоре тако кад дају обећања о будућности. Оно што обећавају није више обнова (Јеремија 31:32) сад већ истрошених установа, већ ће доћи нови Савез. Исаија га најављује (54:1-10; 55:3), а преузимају га Јеремија (31:31-34) и Језекиљ (36:16-38). У новој нади, закон није укинут, али мења положај: од услова да се стекне обећање, постаје последица прихватања обећања, одн. обећани дар (Јеремија 31:3; 32:29 и даље; 36:27). У томе је велика новина; али пророци доносе и много других новости, на свим подручјима библијске објаве. Пророчко искуство их све захваћа и својим научавањем пророци су на челу оних које Паскал назва "хришћанима старога закона".
Месијанско краљевство. Оно означава светлу будућност коју је Бог одредио своме народу. Она се представља као успостављање савршеног савеза (Исаија 54:10; Јеремија 31:34; Језекиљ 36:26,27) и на много других начина, али се посебно усредсређује на једну велику личност која треба доћи. Највећа слава старозаветних пророка је у томе што им је Бог омогућио да виде ту сјајну зору која се јавља:
# нови "Давид" - Језекиљ 37:24
# "младица" из Давидове лозе или да нагласи његово божанско порекло: "младица Господња" - Исаија 11:1; Јеремија 23:5,6; 33:14-16; Захарија 3:8; 6:12; Исаија 4:2
# родиће га девојка (девица) у Витлејему ("кућа хлеба")
# Емануел - "Бог са нама" - Исаија 7:14
# "Бог силни" који седи на Давидовом престољу - Исаија 9:6,7
# Слуга који умире за грехе народа - Исаија 53
# Месија (Помазаник) победник над непријатељима свог народа - Исаија 63:1-6
# сам Јахве долази иза свог претече, и анђео заветни са њим - Малахија 3:1