Ovako to izgleda kada covek pokazuje HRISTOVU LJUBAV NA DELU;
Otac dvadesetoro usvojene dece
Eduard nikada nije verovao da će usvojiti dete. U njegovom moskovskom domu sada živi dvadesetoro dece različitih uzrasta, svako sa svojim karakterom i osobenostima. No sve ih objedinjuje jedno - još su mali, a prošli su kroz teška životna iskušenja. Sve je počelo devedesetih godina. Na pijaci je Eduardu Perepelkinu dečak-skitnica ukrao novčanik. Mušakarac je potrčao za lopovom, sustigao ga i vratio oduzeto. No, kada se osvrnuo, video je da ga dečak Miša (Mihail) gleda očima punim suza. Rekao je da mu majka pije, a on nema šta da jede. Nije lopov postao svojevoljno, rekao je, oca nikada nije upoznao, a majka je bila alkoholičarka. Umoran od pijane majke i njenog društva, dečak je pobegao i njegov dom su postali topli šahtovi gde obitavaju skitnice. Da bi preživeo, počeo je da krade po gradskim pijacama.
Eduard nije ostao ravnodušan na tu priču, poveo je dečaka sa sobom i kupio mu neophodne stvari. No, shvatio je da neće moći mirno da spava ako to nesrećno dete ostavi na ulici. Tako se u životu Perepelkina pojavio „prvenac”. Odveo ga je kući gde je živeo sa roditeljima.
Međutim, nije sve teklo lako. Dečak je dugo udisao lepak i često bio agresivan. Grčevi su mu mučili telo i od bolova se valjao po podu. Zahvaljujući brizi ukućana, dečak se uspešno oporavljao.
Mihail je shvatio da mu usvojitelji žele dobro i da ga neće isterati na ulicu. O tome je razmišljao kada je doveo dvojicu svojih uličnih drugara Sašu i Serjožu. Majka dvojice dečaka takođe je bila alkoholičarka, kao i Mišina.
Nije razmišljala o svojoj maloletnoj deci kada je rasprodala sve pokućstvo, a zatim i stan. Deca su bila prepuštena ulici. Naselili su se u jedan od šahtova, upoznali se sa skitnicama čiji život čine krađa, narkotici i alkohol.
Kod Eduarda su došli mršavi, mučila ih je glavobolja i halucinacije. I toj deci je Perepelkin znao da pomogne. A zatim je dom Perepelkina postao utočište za decu koja stradaju.
Olesja ima 14 godina i s užasom se seća kroz šta je sve prošla, piše dnevnik „Pravda”.
„Dobro je što sam tada bila mala jer bih od preživljenog poludela”, kaže devojčica, koja nikada nije videla oca, a majku samo u pijanom stanju.
Data je, ili prodata, gazdi u čijoj je kući, onako malena, morala da radi sve najteže poslove, a za uzvrat je dobijala hranu i odeću. Kada gazda nije bio zadovoljan, po nekoliko dana nije dobijala hranu i tukli su je, seća se devojčica. Kada više nije mogla da izdrži, pobegla je, ušla u šaht i želela da umre. U takvom stanju našao ju je Eduard.
Sličnih životnih priča žitelja doma Perepelkinih je mnogo jer u trošnoj dvospratnoj kući trenutno ima dvadesetoro dece. Brojnoj porodici pomažu i crkva i gradske vlasti. U planu je da im se dodeli kuća koja nije baš u najboljem stanju, ali, kako ističe Eduard, ima mnogo ruku pa će sve dovesti u red.
Brinuti o svoj deci nije lako, ističe usvojitelj. Starija deca pomažu u vođenju domaćinstva, neka pomažu mlađima u školskim obavezama, neka idu u nabavku. Svake večeri brojna porodica se okuplja u dnevnoj sobi i razgovara o proteklom danu. Nekoga hvale, nekoga kritikuju, a nekome daju savete. (Tanjug)
Neka dragi Bog blagoslovi ovog plemenitog coveka i njegovu usvojenu decu!!
</BLOCKQUOTE></BLOCKQUOTE>