Naišao sam na jedan zanimljiv tekst u analizi fenomena Nojeve osude Hama:
Golotinja i polu‑golotinja su postali interesantna tema u zapadnom svetu. Porast popularnosti pornografskog videa, oskudnih kupaćih kostima za oba pola, golih devojaka na srednjim listovima časopisa i nudističke plaže govore o skoro pubertetskoj preokupaciji golotinjom. Međutim, tuš zastori i prozorske zavese i dalje ostaju sastavni delovi svakog domaćinstva. S jedne strane, vidimo želju da vidimo golotinju ili da budemo goli, a s druge želju da ostanemo pokriveni. Otkud sva ta mistika oko golotinje?Ovaj aspekt golotinje igra veliku ulogu u težnji savremenog čoveka za samo‑razumevanjem. U psihološkim krugovima, seansa sa nudističkom terapijom pojavila se pre više godina kao čest motiv tehnika za vežbanje senzitivnosti. Ljudi se ohrabruju da dožive visok stepen "ranjivosti" izlažući sebe fizički drugima iz grupe na bazi poverenja. "Biti otvoren" i "deliti" ili "otkrivati" svoja najtajnija osećanja se povezuje sa golotinjom. Oslobađanjem odeće (fizičkog prekrivača) se ne pokazuje samo telo, već se odbacuje i odbrana ili "pokrivalo" ljudske psihe. Sličan mali pokret u religiznim krugovima je takođe naglašavao takvu "ranjivost" ili "otvorenost" kao terapeutsko sredstvo za dušu. U njemu se propoveda sticanje doživljaja praštanja i prihvatanja međusobnim ispovedanjem u malim grupama.Neki ljudi koji su prisustvovali takvim seansama "ranjavanja", bilo u sekularnoj bilo u crkvenoj situaciji, su sa entuzijazmom svedočili o osećanjima slobode ‑ da su oslobodili prokletstva života u stanju sakrivanja. Drugi su svedočili da su preživeli veliku traumu zbog svog eksponiranja. U svakom slučaju većina ljudi se odnosi prema problemu golotinje paradoksalno. U vezi nudizma se u našoj kulturi ispoljava neka vrsta ambivalencije (protivurečnosti). S jedne strane, postoji jaka želja da se vidi golo telo, a s druge da se sakrije. Svlačenje često prati prijatno osećanje oslobođenja, dok se istovremeno u golom stanju neočekivano javlja osećaj stida ili zbunjenosti.Ovaj paradoksni karakter golotinje se reflektuje u Kjerkegorovom shvatanju čoveka kao Homo absconditus‑a. Vekovima su teolozi operisali sa pojmom Deus Absconditus, Bog koji ostaje sakriven i nedostupan čovekovom znanju, Bogu koji ostaje "neotkriven". (Isaija 45,15 kaže: "Da, ti si Bog , koji se kriješ, Bog Izrailjev, spasitelj.") Ali Kjerkegor obraća pažnju na potrebu Absconditus dimenzije čoveka. S jedne strane, Kjerkegor oštro kritikuje čoveka koji živi samo na "estetskom" ili "posmatračkom" planu života, delujući u okviru koncepta prikrivanja, maskerade. Za takvog čoveka, Kjerkegor zahteva radikalno "demaskiranje" da bi se oslobodio svoje lažne vizije. U Ili ‑ ili on kaže:Učiš nas da je "život bal pod maskama", i to ti daje neiscrpnu materiju za zabavu, i dovde još nikada nikom nije pošlo za rukom da te shvati; jer je svako otkrivanje stalno neka varka, ti samo tako možeš disati i sprečavati ljude da te priklešte i da ti otežavaju disanje. Ti nalaziš svoju delatnost u tome da se stalno kriješ, da menjaš odela i to ti polazi za rukom, jer tvoja maska je od svih najzagonetnija; ti, naime, nisi ništa i stalno si u odnosu samo sa drugima, i to što jesi, samo si to zahvaljujući tom odnosu. Nekoj umiljatoj pastirici čežnjivo pružaš ruku i istog trenutka tvoja maska je pastoralna sentimentalnost kakva se samo može zamisliti; varaš nekog dostojnog duhovnog oca svojim bratskim poljupcem itd. Ti si samo zagonetan lik na čijem čelu je ispisano: ili ‑ ili.(8)U toj žestokoj kritici nečasnog posmatrača, Kjerkegor izjavljuje:Zar ne znaš da u ponoć svako mora skinuti svoju masku, zar veruješ da se život uvek može rugati životu, veruješ li da možeš da se iskradeš pred samu ponoć, da bi izbegao skidanje maske? Ili te možda užasava? U životu sam video ljude koji su tako dugo druge varali da se konačno njihova prava priroda nije mogla više ispoljiti; viđao sam ljude koji su tako dugo igrali skrivalice dok nije konačno ludilo kroz njihova usta na isti tako odvratan način, nametnulo drugima svoje najtajnije misli koje su dotle ponosno krili.... U svakom čoveku postoji nešto što ga u izvesnoj meri sprečava u tome da samom sebi postane potpuno provodan; i to može biti slučaj u takvom stepenu, to se može zaplesti u životne prilike koje se nalaze s one strane njega samog, na tako neobjašnjiv način da se gotovo ne može otkriti; ali onaj ko se ne može otkriti ne može ni voleti, a onaj koji ne može voleti, najnesrećniji je od svih.(9)Dakle, za Kjerkegora samo‑sakrivanje neizbežno vodi samo‑destruktivnosti. Sposobnost sopstvenog otvaranja i otkrivanja je suštinski vezana za sposobnost da se voli.Zvuči kao da Kjerkegor od nas traži da "sve pustimo na volju", da uđemo u stanje apsolutne ranjivosti u duhu bezbrižne prepuštenosti. Ali ne radi se o tome. Kjerkegor, "Obad", nije šetkao razgolićen po Danskoj. Mada je on zahtevao život u stanju visokog rizika, on je sačuvao jedno ostrvo za skrivanje za sebe i za sve ljude. Čovek ne može nikad izbeći izvesnu dozu "egzistencijalne samoće", a nije ni on. Samoća omogućava mesto sakrivanja koje je neophodno za ljudska bića.S druge strane on žesto oseća potrebu za usamljenošću, koja je za njega životna potreba ‑ ponekad poput disanja, a ponekad kao spavanje. Činjenica da ovu životnu potrebu oseća više od drugih ljudi je i znak da ima dublju prirodu. Obično potreba za usamljenošću znači da u čovek ima drugi duh, i ona je mera o kom se duhu radi. Brljivi ljudi, grubi ili pre‑dobri su u toj meri bez osećanja za potrebu za samoćom da, poput nekih vrsta društvenih ptica (tzv. ptice lubavi), oni odmah umru ako se desi da na trenutak ostanu sami. Pošto se to malo dete mora uspavati uspavankom, njima je potrebno umirujuće brujanje društva da bi bili u stanju da jedu, piju, spavaju, mole se, zaljube se, itd. Ali u stara vremena, kao što je Srednji vek, ljudi su bili svesni potebe za usamljenošću i cenili su njen značaj. U konstantnoj socijalizaciji našeg društva, ljudi se ježe samoće u toj meri da oni ne znaju da je koriste osim (o, divnog epigrama!) za kažnjavanje kriminalaca. Ali i pored svega toga, činjenica je da u našem veku imati duha predstavlja zločin, pa je prirodno da se takvi ljudi, obožavaoci samoće svrstani u istu klasu sa kriminalcima.(10)Kjerkegor vidi paradoksalnu dimenziju čovekovog samootkrivenja. Ananlogno odnosu pojmova Deus Revelatus i Deus Absconditus u Bogu, i u čoveku postoji akt otkrivenja koji dolazi preko indirektne komunikacije. Zuidema sumira Kjerkegora rečima:Ni jedan poseban način izražavanja nije u stanju da otkrije ili otvori unutrašnji i individualni karakter postojanja ili bića čovekovog selfa. svi izrazi, sva komunikacija je u svojoj pravoj prirodi povlačenje, misterija, sakrivanje. Izražavanje i komunikacija krivi ono što čovek želi da izrazi. Ne može biti drugačije. Jer komunikacija, čak i verbalna komunikacija, je eksternalizacija, objektivizacija i generalizacija. Individualno postajanje unutrašnje i slobodne egzistencije ne otkriva sebe objektivnim, nepovezanim razmišljanjem. Niti on otkriva svoju intimnost preko samo‑otkrivenja izgovorene reči. Ona ne dozvoljava svoje samo‑otkrivanje preko izgovorene reči. Otkrivenje je sakrivanje. Individualno je neizrecivo i neprimetno. Čovek svoj život živi inkognito (nepoznat drugima).
-----------------
abraham
Golotinja i polu‑golotinja su postali interesantna tema u zapadnom svetu. Porast popularnosti pornografskog videa, oskudnih kupaćih kostima za oba pola, golih devojaka na srednjim listovima časopisa i nudističke plaže govore o skoro pubertetskoj preokupaciji golotinjom. Međutim, tuš zastori i prozorske zavese i dalje ostaju sastavni delovi svakog domaćinstva. S jedne strane, vidimo želju da vidimo golotinju ili da budemo goli, a s druge želju da ostanemo pokriveni. Otkud sva ta mistika oko golotinje?Ovaj aspekt golotinje igra veliku ulogu u težnji savremenog čoveka za samo‑razumevanjem. U psihološkim krugovima, seansa sa nudističkom terapijom pojavila se pre više godina kao čest motiv tehnika za vežbanje senzitivnosti. Ljudi se ohrabruju da dožive visok stepen "ranjivosti" izlažući sebe fizički drugima iz grupe na bazi poverenja. "Biti otvoren" i "deliti" ili "otkrivati" svoja najtajnija osećanja se povezuje sa golotinjom. Oslobađanjem odeće (fizičkog prekrivača) se ne pokazuje samo telo, već se odbacuje i odbrana ili "pokrivalo" ljudske psihe. Sličan mali pokret u religiznim krugovima je takođe naglašavao takvu "ranjivost" ili "otvorenost" kao terapeutsko sredstvo za dušu. U njemu se propoveda sticanje doživljaja praštanja i prihvatanja međusobnim ispovedanjem u malim grupama.Neki ljudi koji su prisustvovali takvim seansama "ranjavanja", bilo u sekularnoj bilo u crkvenoj situaciji, su sa entuzijazmom svedočili o osećanjima slobode ‑ da su oslobodili prokletstva života u stanju sakrivanja. Drugi su svedočili da su preživeli veliku traumu zbog svog eksponiranja. U svakom slučaju većina ljudi se odnosi prema problemu golotinje paradoksalno. U vezi nudizma se u našoj kulturi ispoljava neka vrsta ambivalencije (protivurečnosti). S jedne strane, postoji jaka želja da se vidi golo telo, a s druge da se sakrije. Svlačenje često prati prijatno osećanje oslobođenja, dok se istovremeno u golom stanju neočekivano javlja osećaj stida ili zbunjenosti.Ovaj paradoksni karakter golotinje se reflektuje u Kjerkegorovom shvatanju čoveka kao Homo absconditus‑a. Vekovima su teolozi operisali sa pojmom Deus Absconditus, Bog koji ostaje sakriven i nedostupan čovekovom znanju, Bogu koji ostaje "neotkriven". (Isaija 45,15 kaže: "Da, ti si Bog , koji se kriješ, Bog Izrailjev, spasitelj.") Ali Kjerkegor obraća pažnju na potrebu Absconditus dimenzije čoveka. S jedne strane, Kjerkegor oštro kritikuje čoveka koji živi samo na "estetskom" ili "posmatračkom" planu života, delujući u okviru koncepta prikrivanja, maskerade. Za takvog čoveka, Kjerkegor zahteva radikalno "demaskiranje" da bi se oslobodio svoje lažne vizije. U Ili ‑ ili on kaže:Učiš nas da je "život bal pod maskama", i to ti daje neiscrpnu materiju za zabavu, i dovde još nikada nikom nije pošlo za rukom da te shvati; jer je svako otkrivanje stalno neka varka, ti samo tako možeš disati i sprečavati ljude da te priklešte i da ti otežavaju disanje. Ti nalaziš svoju delatnost u tome da se stalno kriješ, da menjaš odela i to ti polazi za rukom, jer tvoja maska je od svih najzagonetnija; ti, naime, nisi ništa i stalno si u odnosu samo sa drugima, i to što jesi, samo si to zahvaljujući tom odnosu. Nekoj umiljatoj pastirici čežnjivo pružaš ruku i istog trenutka tvoja maska je pastoralna sentimentalnost kakva se samo može zamisliti; varaš nekog dostojnog duhovnog oca svojim bratskim poljupcem itd. Ti si samo zagonetan lik na čijem čelu je ispisano: ili ‑ ili.(8)U toj žestokoj kritici nečasnog posmatrača, Kjerkegor izjavljuje:Zar ne znaš da u ponoć svako mora skinuti svoju masku, zar veruješ da se život uvek može rugati životu, veruješ li da možeš da se iskradeš pred samu ponoć, da bi izbegao skidanje maske? Ili te možda užasava? U životu sam video ljude koji su tako dugo druge varali da se konačno njihova prava priroda nije mogla više ispoljiti; viđao sam ljude koji su tako dugo igrali skrivalice dok nije konačno ludilo kroz njihova usta na isti tako odvratan način, nametnulo drugima svoje najtajnije misli koje su dotle ponosno krili.... U svakom čoveku postoji nešto što ga u izvesnoj meri sprečava u tome da samom sebi postane potpuno provodan; i to može biti slučaj u takvom stepenu, to se može zaplesti u životne prilike koje se nalaze s one strane njega samog, na tako neobjašnjiv način da se gotovo ne može otkriti; ali onaj ko se ne može otkriti ne može ni voleti, a onaj koji ne može voleti, najnesrećniji je od svih.(9)Dakle, za Kjerkegora samo‑sakrivanje neizbežno vodi samo‑destruktivnosti. Sposobnost sopstvenog otvaranja i otkrivanja je suštinski vezana za sposobnost da se voli.Zvuči kao da Kjerkegor od nas traži da "sve pustimo na volju", da uđemo u stanje apsolutne ranjivosti u duhu bezbrižne prepuštenosti. Ali ne radi se o tome. Kjerkegor, "Obad", nije šetkao razgolićen po Danskoj. Mada je on zahtevao život u stanju visokog rizika, on je sačuvao jedno ostrvo za skrivanje za sebe i za sve ljude. Čovek ne može nikad izbeći izvesnu dozu "egzistencijalne samoće", a nije ni on. Samoća omogućava mesto sakrivanja koje je neophodno za ljudska bića.S druge strane on žesto oseća potrebu za usamljenošću, koja je za njega životna potreba ‑ ponekad poput disanja, a ponekad kao spavanje. Činjenica da ovu životnu potrebu oseća više od drugih ljudi je i znak da ima dublju prirodu. Obično potreba za usamljenošću znači da u čovek ima drugi duh, i ona je mera o kom se duhu radi. Brljivi ljudi, grubi ili pre‑dobri su u toj meri bez osećanja za potrebu za samoćom da, poput nekih vrsta društvenih ptica (tzv. ptice lubavi), oni odmah umru ako se desi da na trenutak ostanu sami. Pošto se to malo dete mora uspavati uspavankom, njima je potrebno umirujuće brujanje društva da bi bili u stanju da jedu, piju, spavaju, mole se, zaljube se, itd. Ali u stara vremena, kao što je Srednji vek, ljudi su bili svesni potebe za usamljenošću i cenili su njen značaj. U konstantnoj socijalizaciji našeg društva, ljudi se ježe samoće u toj meri da oni ne znaju da je koriste osim (o, divnog epigrama!) za kažnjavanje kriminalaca. Ali i pored svega toga, činjenica je da u našem veku imati duha predstavlja zločin, pa je prirodno da se takvi ljudi, obožavaoci samoće svrstani u istu klasu sa kriminalcima.(10)Kjerkegor vidi paradoksalnu dimenziju čovekovog samootkrivenja. Ananlogno odnosu pojmova Deus Revelatus i Deus Absconditus u Bogu, i u čoveku postoji akt otkrivenja koji dolazi preko indirektne komunikacije. Zuidema sumira Kjerkegora rečima:Ni jedan poseban način izražavanja nije u stanju da otkrije ili otvori unutrašnji i individualni karakter postojanja ili bića čovekovog selfa. svi izrazi, sva komunikacija je u svojoj pravoj prirodi povlačenje, misterija, sakrivanje. Izražavanje i komunikacija krivi ono što čovek želi da izrazi. Ne može biti drugačije. Jer komunikacija, čak i verbalna komunikacija, je eksternalizacija, objektivizacija i generalizacija. Individualno postajanje unutrašnje i slobodne egzistencije ne otkriva sebe objektivnim, nepovezanim razmišljanjem. Niti on otkriva svoju intimnost preko samo‑otkrivenja izgovorene reči. Ona ne dozvoljava svoje samo‑otkrivanje preko izgovorene reči. Otkrivenje je sakrivanje. Individualno je neizrecivo i neprimetno. Čovek svoj život živi inkognito (nepoznat drugima).
-----------------
abraham